Joван Бабић: Петар Кочић је свевремен

Разговор с Јованом Бабићем, добитником „Кочићеве награде“

„Кочићева награда“ је већ одавно прихваћена као несумњиво високо и обавезујуће књижевно признање. Колико Вам, господине Бабићу, најискреније говорећи, та награда импонује?

– И да нисте тражили да искрено говорим, рекао бих најискреније: Импонује ми, заиста ми импонује! Јер, мени импонује када погледам Кочићев брк и лик, некмоли награда с његовим именом! С Петром Кочићем, боље речено с његовим дјелом, срео сам се још у Државној нижој реалној гимназији у Дрвару, по свршетку Другог свјетског рата. И од тада ми је то дјело, истовремено, и блиско, и поучно и забавно. Ја сам Кочићеве приповјетке и драме доживљавао тако живо и сугестивно да су се оне за мене просто „лијепиле“, тако да сам, рецимо, некада напамет знао не само „Јазавца пред судом“ и „Суданију“, него и многе Кочићеве приче. А неуљудно би било да кажем да сам Кочићеве, заиста дивне, текстове напамет знао само ја, већ су их знали многи из моје генерације: умјесто интернета, ТВ, латиноамеричких и турских „серија“, ми смо се „гађали“ дијалозима из „Јазавца“ и „Суданије“. Толико смо пута, међусобно, упутили Давидов пријекор: „Ћути ти, вузле једно вузласто!“ Или: „Јазо један, има у нашога премилостивога цара и за тебе палиграпа, кабастије и масније палиграпа, Јазо…“ Или, из „Суданије“: „Оптужује се по кажњеноме закону, у свакоме смијеру, коли опасна особа, толи вердектер и тат, именито Кирило, звано Ћирило, која се прикрива под тајним именом Ћиро Трубаић, звано Кулјић, а гледе грабежне провале, и крађе пуне качице сира, што се упорабом палиграпа ћет’рестћет’ри, тоћка ћет’ри, коју снажно подупире, дапаче и уздржава, палиграп осамдесетиосми, тоћка а, бе и це, па се иментовани мора казнити са дви’ године робије куће необићне…“ Разумљиво је да ово нису дословни цитати из „Суданије“, али то указује на нешто још важније: Кочићево дјело је код нас младих будило мисао, разбуктавало машту и изазивало понос на његову бритку ријеч и горштачку срчаност…

Да ли писац више воли награду или новообјављену књигу, која је у ова зла времена вриједна као и многе наше награде?

– Заиста претешко питање! Рекао бих, ипак, да је новообјављена књига писцу дража, као што је, кажу, и мајци новорођено дијете најдраже. Друга је ствар, међутим, што је књига пишчева својина од њеног „зачетка“, а награда је неизвјесна до посљедњег тренутка. Нису, нажалост, непознати примјери да писца обавјесте да је добитник неке награде, а онда је, под притиском неких „мрачних сила“ и „моћника“ додијеле другоме. Сјетите се срамне епизоде са Скендером Куленовићем и НИН-овом наградом!

Када сте већ зачепркали мало дубље у ту тему, господине Бабићу, шта уопште мислите о књижевним наградама, данас и овдје?

– Не вјерујем да бих могао казати о томе богзна шта ново и непознато. Зато, када не знам ништа ново, онда не желим да нагађам.

У образложењу предсједника жирија за „Кочићеву награду, проф. др Миљка Шиндића, речено је да награду добивате за укупно књижевно и публицистичко стваралаштво, а посебно за роман „Дракулићи“ и објављене књиге о страдању Срба у Другом свјетском рату на овим просторима. Да ли је, коначно, та тема исцрпљена?

– Дракулић, Шарговац, Мотике и рудник Раковац су само једна од „живих рана“ српског народа. И таман када повјерујемо да је та рана зацијељена, зли људи је поново позлиједе. Недвосмислено је утврђено да су у реченим насељима, 7. фебруара 1942. године, усташки зликовци, од 4 ујутро до 2 сата послије подне, предвођени фратроом Томиславом Филиповићем из самостана Петрићевац, усмртили, без испаљена метка, више од 2300 Срба – дјеце, жена и старчади. Ја сам заиста обавио свеобухватна истраживања у доступним архивама, институтима и музејима бивше СФРЈ и дошао до непобитних чињеница о том злочину. Прошле године сам, међутим, дознао за блог једног фратра из тог истог самостана, у коме се доводи под сумњу читав тај ужасни догађај, а број српских жртава своди на „неколико стотина“. Е, сад ја постављам питање: може ли та тема, будемо ли се овако „надгорњавали“, да икад буде исцрпљена? Па, иако нам простор то не допушта, морам споменути и књигу фра Мартина Планинчића „Ко је оклеветао фра Вјекослава?“, према којој фра Вјекослав Филиповић, доцнији командант логора Јасеновац, треба да обитава у рајским одајама и маше крилцима чедног анђела!

Каква су Ваше везе са Змијањем и Петром Кочићем, докле оне сежу?

– Обрнуо бих дио питања, па прије говорио о „вези“ са Петром Кочићем. Данас ми, наиме, то изгледа веома чудно, али је истина да сам прије чуо за Петра Кочића, него за Кочићева дјела, Змијање, Змијањце… Још као дјечак, чуо сам једног мог комшију Петра Ђурана, званог Крунчину, (ријеткост је била у мом крају да неки мушкарац, а нарочито старији, нема надимак!) како, раздрљених груди, дигнувши руке увис, виче: „Ја сам Петар Кочић! Ја се никога не бојим!“ Добри старац је очигледно био „при пићу“, али не и пијан. Не знам да ли му је била тога дана крсна слава, или је био Божић? Оно што ми је до дана данашњег остало загонетно и нејасно, јесте: гдје је, од кога је, и када је он чуо за Петра Кочића, свога имењака, онога који се „никога не боји“?
Кочић ми је, ријечју, једнако занимљив: од дјечачких дана до данас, он је за мене вјечан, свевремен.
Што се тиче Змијања, њега сам упознао и „примио к срцу“, много касније: првенствено из Кочићевих дјела, затим док сам радио на бањалучкој Учитељској школи и тамо сусретао бројне младе Змијањце и Змијањке, који су се заиста одликовали бистрином ума и честитошћу. И до данас се сјећам, многих…Е, сад, посебно поглавље представљају, за вријеме дугогодишњег новинарског рада, моја интересовања и истраживања Змијања, али, то би могла да буде једна велика и посебна прича.

А везе са Гаврилом Принципом, главном личносшћу Вашег романа „Успеније Гаврилово“?

– Та веза је, рекао бих, сасвим природна. Гаврило је рођен у селу Обљај, а ја у селу Црни Луг код Босанског Грахова. Разумљиво је да је од мојих најранијих дјечачких дана Гаврило Принцип и његова жртва био предмет интересовања и казивања мојих сусељана. У њима се о њему говорило као о јунаку из народних пјесама, које су се у нашем крају, у много случајева, знале напамет и „контане“, или уз гусле пјеване, на прелима, крсним славама, о Божићу, о Ускрсу, на зборовима и светковинама. То, сасвим природно, није ни мене могло да остави равнодушним: знао сам напамет многе народне пјесме, па и пјесму о Гаврилу Принципу. Непотребно је истицати да сам и ја, још у раном дјетињству, заволио и „контао“ те пјесме. Наравно да сам, као и сви моји сусељани, осјећао огромно дивљење према јунацима тих пјесама.
Пред мојим стрицем Радом, на примјер, нико није смио да посумња како Марко Краљевић циједи воду из „суве дреновине од девет година“. Ако би се ипак то догодило, стриц је необуздано галамио и псовао: „Зар ти не знаш, кукавче сињи, шта је све мог’о да учини српски јунак Краљевићу Марко?!“
Још загриженији је, можда, био мој честити комшија Јован Иветић, звани Јоцо. Ако би неко, наиме, код „контања“ пјесме „Марко оре цареве друмове“ посумњао да се заиста Марко дрзнуо да оре цареве друмове, мирни и врло прибрани Јоцо би, одједном, плануо:“ Јадан ти сам ја, свакакви’ ли људи у нас има! Па зар ти не знаш, јади те не знали, какав је јунак био Краљевићу Марко?! Зар ти не знаш да је он, јашући Шарца по Шаргану планини, бац’о перна буздована небу под облаке, и дочекив’о у б’јеле руке? И да се онда он, Марко, поплаши Турака, кад му дрекну: “ Море, Марко, не ори друмове!“ И да им он, Краљевић, не подвикне, шкргућући зубије и штр’јељајући оним очуринами: “ Море, Турци, не газ’те орање!“
Та вјера у славне јунаке, у славну прошлост, у јуначко војевање за слободу и опстанак, заиста су чували и снажили вјеру мојих земљака у правду и истину. Но, да се вратимо Гаврилу. Гаврило Принцип је такође доживљаван као јунак, који аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда неустрашиво, на сарајевској Апеловој улици, 28. јуна 1914, опомиње:

Стој, аждајо, што Словене гуташ,
Шта ли мислиш, што овуда луташ?
Нимало те пожељели нисмо,
Нити смо ти отпремили писмо.
Ти се можеш мало одморити,
Јер ти не знаш српски говорити.
Па ти ево српска граматика,
Из мојега аутоматика!

Данас, међутим, није лако говорити шта је значио тај Гаврилов чин, јер је послужио као повод Првом свјетском рату. Тај рат је, опет, означио почетак краја четири моћне царевине: Аустроугарске, Њемачке, Русије и Турске. Томе и таквоме Гаврилу Принципу посветио сам веома дуга и темељита истраживања. Резултат тих истраживања је, прво, књига „Пут у вјечност“, затим роман „Успеније Гаврилово“, иза тога драма „Одбрана и смрт“ и, најзад, опсежна хроника „Прометеји сарајевског Видовдана“. У њој је, поново, једна од кључних личности Гаврило Принцип. И када је већ ријеч о „Прометејима“, желио бих да истакнем неке чињенице.
Да се тај догађај збио безмало прије 100 година и да се он може правилно схватити једино ако смо у стању да се „вратимо“ у то вријеме, вријеме „тираноубистава“, вријеме када је убиство личности означених за тиране био подвиг највишег ранга и дивљења. На тај начин је могуће схватити чин Гаврила Принципа и његових другова, „младобосанаца“, и „Уједињене српско-хрватске омладине“. (У „Младу Босну“ и „Уједињену српско-хрватску омладину“ били су укључени и муслимани, било да су се опредјељивали као Срби или као Хрвати!)
Када, пак, чин Гаврила Принципа посматрамо данас, онда морамо рећи да у убиству Франца Фердинанда нема никаквог јунаштва. Јер, наоружан човјек, Гаврило Принцип, убија ненаоружаног човјека, Франца Фердинанда. Али је, ван сваке сумње, Гаврилово јунаштво, и јунаштво његових другова (Мехмедбашића, Чабриновића, Грабежа, Чубриловића, Ђукића, Поповића) у њиховој безрезервној жртви. Свако од њих је, уствари, унапријед знао да за своју идеју ослобођења и уједињења жртвује свој живот, али се нико од њих није повукао са свог атентаторског мјеста!

Били сте дугогодишњи професионални новинар, а сада се бавите, као што видимо веома успјешно, књижевношћу. Какав је, по вашем схватању, однос између те двије професије?

– Винстон Черчил је казао: „Новинарство је дивна професија, коју треба што раније напустити!“ Ја сам, насупрот Черчиловој луцидној мисли, остао у новинарству до краја. И не кајем се, јер ми је, ипак, било лијепо. (Лијепо ми је било и са мојим вриједним ученицима: неупоредив је осјећај задовољства, када од малих „тинејџера“ стасају зрели људи, младе учитељице и учитељи!).
Књижевност, њен однос према новинарству? Књижевност не може да буде у љубави са новинарством, јер њу новинарство, својим фактима и сажетошћу, просто – убија! Друго питање је богатство и ширина сазнања, која, захваљујући новинаревим сусретима са значајним личностима и крајевима, из новинарства прелазе у књижевност. Новинарство, с друге стране, ријетко и тешко може да поднесе књижевну „распјеваност“. У цјелини посматрано: могућ је, ипак, врло срећан спој књижевности и новинарства!

И за крај разговора: чиме је тренутно заокупљен књижевик Јован Бабић?

– Дуже вријеме, а то значи и тренутно, паралелно радим двије, за мене изузетно занимљиве и драге, књиге! И – крај!

One thought on “Joван Бабић: Петар Кочић је свевремен

  • септембар 28, 2012 at 5:20 pm
    Permalink

    Велики поздрав господину Бабићу!

    Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *