Кочићев збор је државна ствар

vitomir_popovicСАГОВОРНИК Академик Витомир Поповић, предсједник Завичајног друштва „Змијање“ Бања Лука

Ако ни због чега другог, оно због озбиљности третмана манифестације, једне од највећих и најзначајнијих на нашим просторима, треба институционално ријешити и укњижити јој у имовину, између осталог, објекте Кочићевог огњишта. 

Овогодишњи, 51. по реду Кочићев збор нас опомиње да је крајње вријеме да се изнађе воље и снаге, те ова највећа и најзначајнија наша манифестација, посвећена великом националном борцу, народном трибуну, књижевнику Петру Кочићу, а која анимира цијело једно подручје какво је наше Змијање, коначно буде институционално ријешена. На ово нам, у пригодном разговору, пажњу скреће предсједник Завичајног друштва „Змијање“, академик Витомир Поповић, потпредсједник Организационог одбора Кочићевог збора, коме је на челу Милорад Додик, предсједник Републике Српске.

20160727

-Када смо с почетка прошлих наших ратних догађања овдје, настојећи да сачувамо континуитет зборовања Кочићу у славу, одлучили да тек новоконституисано Друштво „Змијање“ буде организатором Кочићевог збора, урадили смо то из простог разлога што је тада та организација била најпогоднија да се бави и овом активношћу. Ратне зборове је „Змијање“ извело у најбољем могућем реду, а већ послијератних година осјетила се потреба да се Кочићев због институционализује и тако постане прва манифестација ове врсте таквог третмана. Прошлогодишњи, педесети збор је најбоље указао на ту потребу и, ако ни због чега другог, оно због озбиљности третмана ове манифестације – вели академик Витомир Поповић.

Ипак, „Змијање“ наставља организацију Кочићева збор, зар не?

-Да се погрешно не разумијемо: ово завичајно друштво је ту због Змијања и Змијањаца, па је тако и у обавези да се брине и о зборовању Кочићу у славу, али лично мислим да је та културно-друштвено- свенародна манифестација надрасла величину и значење једног завичајног друштва. Кочићев збор је државна ствар и о њему држава мора наћи начина и бринути константније, да не кажем – озбиљније. Мислим да о томе треба да се договарају прије свега Град Бања Лука, односно Градска управа и Минидстарство образовања и културе Владе Републике Српске и они би морали изнаћи рјешење кровног носиоца светрајања Кочићевог збора. Није више, послије пола вијека постојања, довољно само да је у ове Кочићеве дане и у завршници зборовања на овај начин одужујемо великану Кочић, требало би током цијеле године да о томе водимо бригу кроз различите садржаје, а првенствено кроз културне и образовне. Имамо Кочићево огњиште и оно мора бити у оквиру Кочићевог збора, а не да њиме „газдује“ мјесна заједница или градска Туристичка организација. Дакле, та будућа културна институција Кочићев збор у имовину има „унијети“ првенствено објекте Кочићевог огњишта, а гдје се морају, у тој предивној будућој учионици под ведрим небом, осмислити озбиљни садржаји. Затим, ту је потреба статуснијег рјешавања зборишта, па простора за бодљавину бакова за награду „Јаблан“ и тако редом. „Змијање“ је сада само ту да премости вријеме и настави континуитет, баш онако како смо то учинили у ратно вријеме, када је било погодно да баш наше завичајно друштво буде носилац организације Кочићевог збора. Није нескромно ако кажем да је „Змијање“ у том смислу одиграло изузетно важну улогу и на томе му ваља захвалити…

Да ли је у то ратно доба било тешко да једно такво удружење подметне леђа под организацију Кочићевог збора? 

-Није било једноставно и људи који су тих година, рецимо, управо те 1993. када сам био предсједник Организационог одбора, а са мном су били људи попут покојног пуковника Милутина Вукелића или Душко Милићев и Душко Раковић, па Љубо Клинцов, Раде Грбић и многи други, да их не набрајам све, јер списак је позамашан, радили на организацији зборовања искључиво су мислили о безбиједности зборача, али и о свим садржајима, од културних, књижевних, до ових свенародних, каква је бодљавина бакова. Али, некако се то све лакше свиђало и неки неразјашњив полчет је носио све те људе из организације, да се радило с лакоћом. Данас више није нешто такво ни потребно јер имамо државу, њене институције, ту су већ знане културне организације од државног значаја и све оне на неки начин треба да партиципирају у програмирању Кочићевог збора. Зашто се устеже Завод за уџбенике и наставна средства да уђе у објављивање обновљених сабраних или изабраних Кочићевих дјела, па тај посао морају радити појединци или, чак, само Завичајно друштво „Змијање“ у оквиру недефинисане своје издавачке дјелатности а Завод је, како знамо, нека врста државне фирме.  То је један у низу примјера, а толико је тих наших организација и институција и када би се сви придружили, Кочићев збор би био оно право што од њега очекујемо. То неко мора координирати током читаве године и зато је неопходна институционаллизација Кочићевог збора јер улазимо управо у другу половину стољежа његовог постојања.

Шта је то што из овогодишњег програма, примјерице, можете у том погледу назначити и показати? 

-Народна и универзитетска библиотека је организовала представљање часописа који излази у Француској и који је добрим дијелом посветница нама, а ријеч је о часопису „Србистика“ чији је уредних, господин Миливој Сребро био гост тог значајног програмског садржаја.  Чини се да је најбољи показатељ у овом погледу и чињеница да су стручњаци Народног музеја РС из Бање Луке, скупа са још неким зналцима, дошли на идеју и наш змијањски плави вез учинили међународним културним и народно-стваралачким добром. Будућа институција Кочићевог збора би, тако, могла у сарадњи са том институцијом од тог нашег бренда направити себи и финансијски пробитачне неке појединости. О свему томе ваља размишљати из простог разлога што свака од тих чињеница указује на потребу институционализације Кочићевог збора. Много је ситница (које то нису) а које би се могле користити као својеврсне ефективе у садржају рада наречене институције и о томе ваља размишљати. Школске и културне трибине у оквиру Кочићевог огњишта само су један од сегмената који би значио цјелогодишње оживљавање тих објеката који су, иначе, сада зиратни и о њима као да нико не води рачуна. Све то ваља покремнути и користити у свекорисност Кочићу и Змијању у славу.

Обнавља се и научно-истраживачки садржаји у оквиру зборовања, зар не? 

-Не обнављају, него се настављају. Пошто је ово година у којој обиљежавамо вијек од смрти великана Петра Кочића, то је логично да на ту тему имамо неку врсту научно-стручне расправе, којом су почели Кочићеви дани. Добро би било да су с нама и још неке научне и образовне институције, било би то цјеловитије и потпуније, али некима сујета не дозвољава да мрдну даље из свога ја. Било би смијешно да није жалосно. Очекујемо да ћемо од садржаја понуђених на овом округлом столу, да тако назовемо тај разговор, успјети направити још једну књигу о Петру Кочићу.

Р.ПРЕРАДОВИЋ

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *