Папакало

Штампано у Политици, III/1905, бр. 670, а одмах затим и у Српском цвећу, II/1906, бр. 3. Ни ову цртицу Кочић није уносио у своје збирке.

___

Још као дијете, кад сам дошао у манастир Гомјеницу, затекао сам Папакала међу манастирским момцима. Он је био пола ђак, а пола момак.

У то вријеме манастир је био далеко на гласу са својих чудноватих калуђера, а још више с чудноватијих ђака и момака. Много су се приче причале и разносиле по нашој крвавој Крајини о некаквом Петру Лемуту, Мићи Шињори, Обраду Балабану, о Пивељи и Савељи, и о некаквом бијесном Морачи и Гарачи, а највише се говорило и причало о Ђурашину Папакалу. O гомјеничким калуђерима и о њиховим згодама и незгодама ишло је такође тајанствено шапутање од уста до уста по свој Босни и Херцеговини. Говорило се и упорно тврдило да њих не обара ни најроднија шљивова грана, нити их бије зрно, ма и златно било, из најбоље пушке.

Живјело се у то вријеме, како стари данас болно уздишу, веселим, безбрижним, пуним и једрим животом. За сопру се сједало око Митровдана, а устајало о Ђурђевдану. То је било као неко јуначко и витешко доба на мојој милој и љутој Крајини. Изумријеше старе делије, па нестаде и оног старинског живота за којим се данас толико много уздише. Чини ми се само да га чујем и осјећам у оним тамним и густим шумама, кад кроз њих заурличу силне вјетруштине.

Од свију старих делија и момака најдуже се у животу одржао Ђурашин Папакало. Он је био ко пошљедњи изданак оног старог кола људи и оног старинског времена и живота, на који се ново доба пакосно и заједљиво кесери и церека. Папакало је то болно осјећао и клонио се и нових људи и новог живота. Све га је ново болело и вријеђало. И кад пошљедњи његов игуман премину, он као да сасвим занијеми. Нови му манастирски настојитељ одузе кључе од подрума и амбара, забрани му да не прислужује кандила и да не чита више Вјерују на служби, које је он непрекидно пуних тридесет година читао. То је било његово, дугим годинама освештано право, које му никад није нико и никад порицао. Често су га болна на рукама доносили из ћелије у цркву да очита Вјерују. Кад очита, онда га опет однесу натраг у ћелију. То је био неки обичај, који се морао чувати и чувао се док се не појавише нови људи.

– Ти си, брате, празнослов и прост човјек – вели му нови игуман. – Сваку ријеч наопако изговориш. То данас више не иде. Па онда оно твоје: „Па… па… Вјерују . па… па… во јединога… „Два ти дебела сата треба док очиташ једно Вјерују, а данас се више не сједа за сопру о Митровдану а устаје о Ђурђевдану, ко што је то могло некад бити.

Папакало је скамењено ћутао. Иако су му старачке усне заигравале да реку коју ријеч, он их је грчевито стезао, јер се бојао да не рече што неприкладно и неразборито.

– Боже мој, боже, куд наше вријеме прође – уздахну и погледа изнад манастира у низ гробове у којима почиваху његови мили и драги другови. Настаде пошљедње вријеме. Дође оно: Устајте, ви мртви, да лијежемо ми живи.

Од тога доба Папакало је само шутио и у својој се ћелији молио тихо и скрушено богу да га прими себи. Бјежао је од свега, сваког, јер му се чинило да га свак попријеко гледа и презире. У цркву није одлазио, али се и даље борио за своја права: да на служби чита Вјерују. Сваке недјеље и празника, кад се чини служба, он стане крај црквеног прозора и пази кад ће доћи ред да се чита Вјерују. Кад чује ријечи из олтара на које долази Вјерују, онда се прекрсти и дубоко поклони, па настави читати… Тако је то ишло до смрти његове.

Ново вријеме је из дана у дан све јаче и немилостивије шибало својим снажним крилима на све стране и обарало старе обичаје и навике које од памтивјека владаху у овој светој обитељи. У манастиру се живот сасвим бијаше измијенио и преобразио. Нестаде оног богатог и искреног чашћавања и гошћења; не одјекују више страшни штуцови иза пуних сопара, нити се прелијева у оним крупним цариградским филџанима блистава и жута шљивовица од седам година. Мину, мину – све мину, и прође ко слатки дјетињи сан!

Папакала је нешто невидљиво стезало и гушило. Увијек је туробан, увијек замишљен! Не ради ништа, а у пошљедње доба слабо је што и јео. Преко дана не излази из своје ћелијице, која је препуна босиља, девесиља, јабука и крушака што му народ ко милошту даје о празницима и зборовима. O, како је то некад слатко мирисало и опајало, а данас ништа не осјећа, већ само из дана у дан уздише:

– Тешко оном, по сто пута тешко, кога стежу невидљиви окови!

Пролазе досадни дани, нижу се црне и тешке ноћи, а несретни Папакало, осамљен, увријеђен и понижен, копни и вене. Већ је сав изнемого и обијелио као овца. Нигдје никог да му каже бар коју слатку и утјешну ријеч! Он је са леденом језом у срцу осјећао како се све око њег измијенило: нигдје милости и топлог искреног сажаљења.

Биле су зимске задушнице. Кроз огољело и спржено грање звиждали су снажни вјетрови. Небо је било мрачно, а по земљи пукла страховита снијежна бјелина без краја и конца.

Папакало изашао на гробље својих старих другова, па иде од гроба до гроба и припаљује свијеће, али док једну запали, друга се угаси.

Вјетар звижди и трне свијеће, а у старом Папакалу распламтјела жеља да на свим гробовима својих другова прислужи не једну свијећу и да све горе у исто вријеме.

Ено га, прислужио је на гробу игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна. Али док је, дрхћући, припаљивао свијеће на шупљикавим и потамњелим биљезима Савеље и Пивеље, и бијесног Мораче и Гараче, већ су се све остале биле угасиле. Њега то болно дирну и учини му се као да из гробова игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна зачуше ријечи, пуне горког пријекора:

– Рабе божји, шта ти учинисмо за живота својега, те не прислужи свијеће на гробовима нашим! Сви те једнако вољесмо и лијепо живјесмо во времја живота нашего…

Он остави освијетљене гробове Савеље и Пивеље, бијесног Гарача и Мораче, и тихо плачући приђе гробовима игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна и прислужи свијеће на гробовима њиховим.

Онда припали и себи свијећу и леже између потамњелих биљега.

Уз тихано шумљење планинских вјетрова горијаху воштане и миришљаве свијеће и полагано издисаше једно јуначко и витешко доба на мојој милој и љутој Крајини.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *