Аграрна политика босанске владе

I засједање LХХХ сједница (27. марта 1911)

Господо посланици!

О народној привреди, економском стању и приликама нашег тежака говорено је много и првог и овог засједања. Оштро су критикована сва неуспјела владина предузећа у области пољопривреде, нарочито пољопривредне станице. Говори народних посланика били су прожети дубоким увјерењем да је наш тежак клонуо под теретом несређених економских одношаја и силних пореза. И са српске и са хрватске стране, са хрватске на жалост само првог засједања, наглашавано је да је овај Сабор у првом реду позван да се побрине о законским мјерама којима би се колико-толико побољшало економско стање нашега тежака. Само су се гг. Муслимани клонили тог наглашавања из некакве бојазни да случајно у својим излагањима не спомену ријеч кмет. Сами пак тежаци схватили су институцију Сабора као неку чисто своју установу, која ће вијећати о њиховим невољама и тражити лијека да им се помогне. Само се тако може протумачити оно силно одушевљење и многобројно учествовање широких тежачких маса у првим саборским изборима.

Једна од најглавнијих запрека економског напредовања нашег тежака јест, без сумње, неријешено аграрно питање, затим нерегулисано шумско питање и тешки застарјели и неправедни порески систем. Господо моја, то су три голема зла, која у нашем тежаку убијају сваку вољу за што интензивнијим радом, која немилосрдно циједе и исисавају његову продуктивну снагу.

Што се тиче аграрног питања, аустријска се управа, ушавши у Босну, испрва носила мишљу, као што нам је познато, да ријеши кметско-агинске одношаје онако како ми то данас тражимо. Доцније је, прогласивши Саферску наредбу основним аграрним законом, оставила да све иде по старом. Оно наредаба што је у том питању издано, то махом није праведно, јер није у духу нашег народа и није прављено према приликама на пољу, већ за прашним зеленим столом. Несташица добрих законских установа за спорове у кметско-агинском одношају један је гријех босанске владе, али то није једини ни највећи гријех њезин.

Већи је гријех босанско-херцеговачке управе у том што није одмах иза окупације – као што је и намјеравала – на неки начин уредила то питање, што није кметима дала довољно земље за обрађивање, а агама одмјерила примјерне посједе, комасиране у једну или двије цјелине. Или што није по правди, по цијени или по приходу исплатила у готову давање хака. Тај гријех пропуштања босанско-херцеговачке управе морамо ми крвавим знојем плаћати, јер што се прије могло учинити за двадесет, данас треба двије стотине милиона!

Још је већи гријех босанске управе што се држала принципа да из неких економских разлога један те исти тежак не треба да има и своје и агинске земље. Држећи се тога принципа, издала је влада наредбу да се ерарно земљиште не даје кметима у неограничено власништво, него агама уз оптерећење с кметовским правом. По тој разрокој национално-економској политици сиромашни су тежаци о свом круху и руху крчили и култивирали пусту земљу за богаташе и велике посједнике. На тај је начин много кметовско селиште постало пет пута веће, многи ага, без икаквог труда и без своје кривице, пет пута богатији, а наше аграрно питање пет пута теже и замршеније. Највећи гријех босанско-херцеговачке управе јесте тај што је упустила да се процесуалним путем може изгубити кметовско право без икакове накнаде. На тај је начин створено од стотину породица хиљаду, и хиљаду просјака и бескућника, којих је већина, мало по мало, изумрла од глади и голотиње. То је, господо посланици, гријех који вапије на небо, и који се не може никаквом покором на овом свијету окајати.

У овом засједању избило је на површину неколико законских основа о тобожњој побољшици кметских одношаја. Један је чак и уставно претресан. То је тзв. лекс Јанкијевић, да се кметима при откупу њихове економске слободе опросте преносне таксе и биљези. Судбина овог закона, иако га је саборска већина изгласала, запечаћена је тиме што га је један католички посланик својим приједлогом раширио и на све сиромашне тежаке који купују земљу. Влада се је категорички изјавила против тог проширења, и тај закон неће бити санкционисан. Друга два закона, и то: лекс – Стојановић и лекс – Халилбашић иду, и један и други, за одржањем кметско-агинског одношаја, само се у једном наглашују побољшице за кмете, а у другом за аге. Ми који чврсто и непопустљиво стојимо на становишту облигатног ријешења аграрног питања не можемо примити ни једног ни другог лекса. Чак бисмо се могли прије одлучити за лекс – Халилбашић, јер би он, кад би се усвојио, својим интрансигентним становиштем изазвао снажан и можда крвав отпор у земљи. Тај би отпор ваљда побудио владу да што прије донесе основу о облигатном откупу кметова. У том се састоји првенство и извјесна негативна корист коју би добили од лекс Халилбашић. Напосљетку, морам снажно нагласити да сви ови законски приједлози долазе доцкан, веома доцкан. Да су донешени и узакоњени прије педесет, шездесет година, они би имали свој raison d’кtre. Данас га немају. Једини облигатни откуп из државних средстава, а не којекакове заврнуте дјеломичне побољшице, може помоћи да наша пољопривреда и уопће наш културни, економски и социјални живот крене својим правим путем.

Како ствари данас стоје, економски положај тежака, а нарочито тежака кмета, веома је рђав и мизеран. Покушаћу да на основу података статистичког одјељења и публикација Земаљске владе изнесем пред господу посланике макар и блиједу слику материјалног питања нашег тежака у бањолучком котару.

Бањолучки котар има под ораницама, округло узевши, 70.000 хектара, и на томе се земљишту сије већа половица кукуруза, а на другу мању половицу долазе друга жита.

Као што се види, ова сразмјера, која је у Посавини још неповољнија, не служи никако у корист привредној продукцији и њеном рентабилитету. Остали приходи од земљорадње у овом котару нијесу вриједни ни спомена. То су мали башкалуци и воћњаци, који у овом крају дају мало користи. А како је са пашњацима и ливадама, види се најбоље по оној мршавој и изнуреној стоци. Какав је, према томе, економски положај кметова, којих има у овом котару 2.800 породица, дакле 70% од свега земљорадничког становништва, показаћу овдје у цифрама. На једну кметовску породицу у бањолучком котару долази 98 дунума оранице, 2 и по дунума ливаде и 2 дунума и 700 квм пашњака. Рачунао сам према владиној статистици колико би у најбољем случају једна кметовска породица могла имати прихода са свога селишта, па сам дошао до овога резултат. Кад кмет у бањолучком сеоском котару од своје жетве одбије сјеме, трећину, паушал и различне прирезе, онда једној породици остају на дан три киле кукуруза у зрну и двије киле бијелог жита. Да, господо, али треба и то знати, какво је то жито?! Ко је био од нас у Бањој Луци на чаршији, могао се освједочити како је то жито пуно кукоља, земље и прашине. Како га је јадни тежак дигао са гувна, онако га је одмах донио на чаршију, да што прије дође до готова новца. Да објасним господи како сам дошао до поменутог резултата, навешћу један примјер. Узмимо бољега кмета! Он је, рецимо, добио са свога селишта 100 товара жита. Он мора продати 10 товара да плати паушал, један товар да плати цестарину, један товар да плати црквено-школски прирез, 30 ока да плати прирез у име града, 50 ока за камате ако не плати на вријеме паушал, и 30 товара мора у натури дати хака. Од ово 100 товара треба још одбити житно сјеме, а то је обично „четврто“, дакле, 25 товара. Кад се ово све обрачуна, кметовској породици остају 32 товара и 20 ока, еле, само 7 товара и 20 ока више него што је посијано. А гдје су сада још друга давања, као кнезу, пољару, шумске глобе и остало, нарочито шумске глобе, које су страховите у овом котару!?

Да би ова слика унеколико била потпунија, морам нагласити да су кметовско-агински одношаји у овом котару необично неповољни. У цијелом котару има 671 ага. Од ово 670 ага има их 430 који немају више од 500 дунума земље, дакле 64% од цјелокупног броја ага. Они су махом сиромашни и искључиво живе од хака. Да би се одржали у животу, они у својој невољи циједе кмета да горе не може бити. Аге, ненаучене ни на какав рад, не траже никаквих других извора за приход, него једино гледају у хаку срећу и једино врело за приход, а кмет се угиба под овим силним теретом.

Навешћу једну причицу, да вам илустрирам те кметско-агинске одношаје какви су. Кад су били они немири, дошао ми је један муслиман: „Петре, и моји се кмети побунили!“ Ја њему на то кажем: „Колико имаш кмета?“ – А он ми одговори:

„Ја имам једнога, а мој брат два кмета!“ Ја му одговорим: „Ко ће толике кмете умирити?!“

Ти су односи, дакле, веома тешки и за кмета и за агу. Да би ова моја слика још потпунија била, утврђујем још и ово да ових 670 ага има 1,300.000 круна дуга на кметовском земљишту, које укупно износи око 600.000 дунума, дакле 2 круне и 16 хелера на сваки дунум, а на сваког агу долази око 2.000 круна дуга. (Коста Мајкић: И они су своје врсте кмети!). Разумије се, за ове ситне и мале аге ово је питање њихове егзистенције.

Господо посланици! Ми праве привредне статистике заправо и немамо. А ако је и имамо, она је врло непотпуна и удешена како је влади драго. Ми не знамо како стојимо у којој грани земљорадње, ми не познајемо снагу наше земље. Ја, на примјер, нијесам нигдје нашао у владиној статистици колико у бањолучком котару просјечно даје хектар кукурузног или пшеничног рода итд. Горе истакнуте цифре узео сам према паушалној процјени, бившој десетини, те су оне сумарне.

Уопће, у пољопривреди влада није постигла никаквих повољних резултата. Ако хоћемо да говоримо о квалитету наших жита, тај је исти као и прије окупације. Ни милиони потрошени досада у владине неуспјеле .експерименте, пољопривредне станице, ни пољодјелски одсјек Земаљске владе нијесу у том погледу ништа утицали, не само на квантитативни, него још мање на квалитативни напредак наших жита. А земаљска управа, кад о овом рачун даје и говори, држи се оног свог виспреног принципа: Ако је добра година па прилично роди, онда она то искоришћава па каже да је привредни напредак настао поради настојања владе, а ако не роди, онда су криве, каже она, елементарне непогоде и друге околности.

Успјех ових пољопривредних станица, које је влада још прије 25 година подигла и у које је утрошено милиона и милиона народног блага, знадемо какав је, и ако га је игдје и било, он не одговара оном новцу који је утрошен у њ. Ту се радило без икаква плана. Најбољи нам је доказ за то што и влада сама жели да укине ове Потемкинијаде и да их из историје своје пољопривредне политике сасвим избрише. У нас у Крајини нема ниједне пољопривредне станице. Она воћарска станица у Дервенти већ је развргнута. Јест, додуше, био у Приједору подигнут државни кокошињак, који је онако лијепо у лањском засједању оцртао мој врло поштовани колега Омер еф. Чиркинагић. Иако ме је г. Чиркинагић са овога мјеста учинио резил, назвавши ме српским арсузом, ја ипак нећу бити тјесногруд да његово мишљење о овоме кокошињаку не признам и не потврдим као сасвим тачно и исправно.

Ми Крајишници знамо врло добро да се у нас ништа, апсолутно ништа, није радило на практичном поучавању тежака. Он и данас дрвеним плугом оре, исто сјеме сије и исто му онолико роди као и прије окупације, ако не и мање! Знам поуздано да још никада ни у једно село у бањолучком котару није долазио од владе стручан човјек да народ поучи у рационалном обрађивању земље и у рационалној економији.

Иако нијесам стручњак економ, али сам економске ствари проучавао и читао, па знам и то да није могуће иза зеленог стола на мусали прописивати шта ће се и како ће се у којем котару или округу радити, па преко власти народу одређивати да то и то ради. Тако се радило у нас, па и данас се тако ради, те отуда и долазе стални неуспјеси у пољопривреди.

Ми који долазимо у додир са народом знамо врло много погрешака у земљорадњи и сточарству. Има сва сила, дакле, погрешака, особито што се тиче употребе земље, распореда култура, избора сјемена, прераде производа, гајења стоке итд. За све би се ове ствари могле саставити неке опће напомене за цијелу земљу и онда би био задатак стручњака, који су досад били само на папиру, у шематизму и буџету, да виде гдје се може шта радити, па да народ у томе поуче. Није ни то доста! У нас се мора са бескорисним експериментима какви су досад вођени већ једном тргати. Ако је управи уопће стало до напретка овог народа, она треба да нађе пута и начина да ову нашу занемарену и врло једнострану привреду усаврши, како би се добило што више земаљских и сточарских производа, да би се наш гладни и огољели народ што боље нахранио и заодио и да би у реду могао подмиривати и остале своје потребе. Не треба, господо, заборавити да од тежачког грубог физичког рада зависи и наука и култура и све. Све владе скоро свију народа водиле су највећу бригу о тежаку и сматрале су и сматрају – како један писац каже – тежака и земљорадњу за најглавнију основу, за камен темељац у згради што се зове држава. Министарство народне привреде у Сјеверној Америци има на своме печату изрезане ријечи: „Пољска је привреда темељ индустрији и трговини“.

Поред неријешеног аграрног питања, поред ове неупутне владине пољопривредне политике, долази замршено и нерегулисано шумско питање као један снажан фактор који пријечи напредовање и развијање народне привреде. Два момента у овом питању играју веома важну улогу: сервитутно право и крчевине. То су двије најпопуларније ствари у нашем народу, јер је ради њих много дана хапса одлежано и много крваво стеченог новца за глобу и шумску одштету плаћено. Прописано је да се сервитутно дрво мора у шуми булетати, и то најприје живо стабло, па пошто се изради, онда сваки комад за се. Рецимо да једну од ових формалности тежак пропусти – што је сасвим лако поред малог броја лугара и великог простора шума – лугар га тужи, шумски референт прорачуна шумску штету која се мора платити, и поред тога што је то дрво усјечено за властиту потребу. Овдје је изједначен онај који има сервитутно право и који узима дрво за себе без горњих формалности са оним који на исти начин дрво узме и прода, а можда и нема сервитутног права. Овај нам примјер, јасно илуструје то вајно сервитутно право, и из њега се види колико се плати глоба и одлежи затвора ради просте немарности управних органа! На подјели шума на опћинске и државне ради се, како чујем, у влади. Ту би ствар требало свестрано и исцрпно обрадити, да се не деси као са паушалацијом, па да се онако преко кољена ријеши ово веома важно и крупно привредно питање.

Друга је врста шумских глоба ради крчевина.

Ово вам је мора народна! У ово се троши много енергије, много крви и новца већ неких 15 година. Половица тежака, који званичним даном уреду дођу, припитаће код геометра или шумара: „Господине, стиже ли она моја молба за оно мало крчевине? Дај, молим те, да се то што прије ријеши, јер живјети не могу!“

Уколико је ово крчење и узурпирање ерарног земљишта оправдано или неоправдано, пада одговорност на земаљску управу, јер је она дужна и позвана да привредну политику удеси у интересу народа, да то питање ријеши у корист народа. Ово питање, и поред најбољег рјешења помоћу закона и наредаба, углавном зависи од локалних прилика, јер се не може једнако осудити за крчевину онај у Херцеговини као онај у средњој Босни и Посавини; нити се може једнако поступати са оним који живи и ради у брдима као с оним у равницама и питомим долинама. Даље се не може једнако казнити онај који нема земље, или је има врло мало, као онај који има доста, или је чак велики посједник. Па баш ради ових локалних прилика и разноликих узрока крчењу и узурпирању треба да се с овом ствари опрезно поступа, јер погрешке учињене сада у овом питању могу се у будћности врло јако осветити.

Узроци овом силном крчењу леже свакако у несређености наших аграрних и уопће економских одношаја. Жеља сиромаха да има бар што било своје, и богаташа да има још више, створила је анархију у овом питању, јер не узурпира и не крчи само онај сиромах бескућник, који је стјеран с читлука, или онај који нема довољно земље, већ и ага и бег. Свакако, у овој љутој кампањи за земљом слабије пролази сиромах, јер он нема ни средства ни друштвеног угледа, па да што добије или бар да му се молба брзо ријеши. Богатији, аге и бези, боље пролазе и прије су са својом ствари начисто. Они могу лакше доћи и до протекције, а сиромаси и по десетак година чекају на рјешење, и за то вријеме по неколико пута одлеже хапс и плате глобу.

Сви богатији већином моле за земљу или шуму да заведу тзв. Musterwirtschaft као, бајаги, да ће то бити од користи дотичном крају. Они редовно и добијају земљу или шуму у ту сврху, али до данас ни један не подиже тај Musterwirtschaft.

Има људи који су с читлука стјерани, па је и сама влада наредила да им се нађе комад земље али они и по неколико година чекају, и за то вријеме ради покушаја крчења одлеже много пута хапс и плате глобу.

Влада је згодним начином, углавном, отурила са себе одговорност ради давања ерарног земљишта. Кано да је наглавнија инстанција за ове ствари вијеће сеоских старјешина, па онда шумар и геометар. Али, поред свега тога што молба за, крчевину прође кроз толико шака, ипак се овдје ради без икаквог готовог економског програма. Почнимо са свијешћу сеоског вијећа! То су вам институције без властите главе, па тога ради нити знају нити могу заступати интересе својих опћина. Њихов одношај према политичким властима исти је као и старих кнезова, а ми ове врло добро познајемо. Свака молба, како рекох, дође на претресање сеоском вијећу, па шумару и онда референту, који на владу предлаже и ставља свој приједлог. Ко ће ова три фактора – који без икаква програма раде – сложити да молбу како треба израде. Сваки вуче на своју страну, један је против, други за. Сеоско вијеће се већином у овој ствари руководи бакшишем или каквим личним, родбинским симпатијама или пријатељством итд. Стога сам ја у једној сједници и устао овдје и тражио да влада ове ствари некако одузме од сеоских вијећа, јер она заиста не раде онако како би требало, и по њихову раду никад сиромах човјек не би могао доћи до земље, јер нема да плати свима члановима сеоског вијећа.

Ја ћу навести овдје један примјер. Један сиромах, ваљан човјек, купио један комад земље од 15 дунума и направио кућу. То је од села око пет километара далеко. У околици те његове земље све је ерарно земљиште, већим дијелом шикара. Ово 15 дунума сувише је мало и за најсиромашнијег тежака, те он предаде молбу за ерарно земљиште. Кад је геометар пролазио овим крајем, обиђе онај комад земље и унесе га у карту. То је био један изолован комад између потока и његовог зирата и износио је 22 дунума. Опћинско вијеће није ни чекало док му се стави ова молба на претресање, него је корпоративно дошло са кнезом шумском референту и тужило оног сиромаха, молећи да му се тај комад не даје, јер сељаци не могу живјети без тога комада, пошто им, тобоже, служи за испашу. То није била истина, јер ова опћина има огромне просторе испаше.

Оваквих случајева има сила једна!

Има и оваквих случајева: Један је добио ерарно земљиште, продао га, па моли за друго и опет га добије, а има и своје земље. Свакако, и овдје иде на руку опћинско сеоско вијеће. Велики посједници добијају ерарно земљиште ради арондирања, па га дају под кметоправу или задржавају за се, па и за ове молбе дају пристанак сеоска вијећа. Сеоско опћинско вијеће пристаје да се једном великом посједнику у њиховој опћини даје ерарно земљиште, поред толике сиротиње опћинске која је жељна комадић земље! Зар ово не издаје рђаву свједоџбу овим институцијама без властите главе!?

Досад је на горе изложени начин рјешавано годишње по која стотина молби, док је лањске године, како се чује, влада наредила да се све молбе морају израдити и предложити влади на рјешење, а тих молби има хиљаде и хиљаде, осим оних које су дошле на Сабор.

Што се хоће са оваким површним рјешавањем овако једне врло важне ствари? То нам открива стари метод наше управе, а тај је да се нешто сврши, а како – то је споредна ствар. Питање крчевина за нас је веома крупно питање. За рјешење овог питања требало би створити нарочити програм и установити посебне комисије, које би, према овом програму, умјеле да објективно проуче локалне прилике и да према њима раде. Ово садање летимично рјешавање молби за крчевине не уноси ништа рационално у нашу привреду, нити какав ред у овом питању. Ми остајемо у хаосу овога питања као и досада. То је свакако од големе штете за нашу ионако мизерну пољопривреду.

Треће зло које таре и убија нашу народну привреду јесте, како сам напријед споменуо, застарјели и неправедни порески систем. Нећу да се упуштам у детаљно разлагање нашег пореског система, јер, строго узевши, ова тема и не спада у данашњу дебату. Само ћу нагласити да су порези које плаћају земљорадници врло тешки и потпуно неправедни према порезима које плаћају неземљорадници-варошани.

Тако је лањске године у свом одличном говору у буџетској генералној дебати констатовао мој пријатељ Симо Ераковић да наши тежаци плаћају 10% државног буџета као принос од плодова са земље. У Аустрији тај принос износи 3,6% буџета, а у агрикултурној Угарској 6%, гдје је земља и много плоднија и гдје се много рационалније обрађује, гдје су комуникације много живље и развијеније него у нас. Наши су варошани много слабије опорезовани од тежака. Сваки је тежачки приход опорезован, док у варошана, на примјер, није опорезована рента и неки други приходи од капитала. И агински хак, који је у самој ствари један сигуран, фундиран приход, није опорезован. То је једна велика неправда, која се може само историјом објаснити. Историјом се такође могу објаснити и ови велики порези које плаћа сеоско, земљорадничко становништво. Прије окупације доминантан је положај имало варошко становништво, које се поглавито састојало из повлашћеног муслиманског елемента. То се је становништво бранило од пореског терета, бацајући све порезе и намете на бесправно сеоско становништво, које је у већини својој било немуслиманско, дакле православно и католичко. Сличних случајева било је у историји. Једна друштвена група, осјећајући се довољно јаком у свом повлаштеном положају, извлачила се у прошлости често пута испод пореске дужности.

Аустријска управа, ушавши у Босну, мјесто да као културна држава изглади и поправи у интересу народне привреде ове историјске неправде, задржала је стари турски порески систем, погоршавши га тиме што је увела неке нове порезе и намете којих није било под османлијском управом.

Сви смо начисто да су наши тежаци најјаче опорезовани, то је признала и земаљска управа.

Осим тога, господо моја, треба имати на уму и ону језиву али истиниту тврдњу енглеског економског писца Џона Лока, који вели: Како се год порези прописивали и из којих се год руку примали, на крају крајева они падају на земљораднике. Ова тврдња нарочито вриједи за Босну и Херцеговину, јер су оне чисто агрикултурне земље. Да се једна земља подигне из примитивног економског стања на виши привредни и културни степен, потребно је само добро и праведно уређење правних и имовинских одношаја, затим умјерени порези, а све остало доћи ће само од себе, вели други енглески економски писац.

Ја сам у крупним потезима оцртао три голема зла која тиште нашу отаџбину, наш народ и нашу народну привреду. То су, господо, три питања на чијем санирању треба радити.

Та питања траже и много труда, много разумијевања и много, врло много, специјално босанског патриотизма, којег ова данашња влада нема, па јој због тога не могу ни гласати буџета.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *