Рјечник архаизама, страних и мање познатих ријечи и израза

А

абер – глас, вијест

авиз – (у књиж. јез.) хафиз – човјек који зна читав Куран напамет .

Агарјанин – (pl.) Агарјани, назив за Турке – по једном племену које је, према Светом писму, било у непријатељству са Јеврејима, невјерник.

адет – навика, обичај

адлату – савјетник, помоћник.

азо – дакле

ајлук – мјесечна надокнада.

алабаш – пјегав по глави (коњ).

алајбег – виши заповједник области у бившој Турској Царевини.

алакнути – халакнути, заграјати, викнути.

алал (у књиж. јез.) халал – оно што је вјерски и обичајно дозвољено, допуштено; оно што је на поштен начин стечено; опрост.

алалити – (диј.) (у књиж. јез.) халалити – опростити; поклонити.

аласеламет и алахселамет – да ти је бог на помоћи.

аман! – узвик преклињања и вапаја: побогу! за бога! акобога! опрост! помоћ! милост!

аманет – завјет, светиња; предмет, препорука која се даје на чување, на повјерење.

амбар, анбар, хамбар, ханбар (књиж.) амбар – дрвена зграда за зрнасту храну, сандук за жито и брашно.

анатема (лат.) – проклетство

антрешељ – мјесто између два дијела натовареног самара.

анџар (у књиж. јез.) ханџар – дуги шиљасти или криви нож с оштрицом с обје стране.

арамија – (у књиж. јез.) харамија – разбојник, бандит; хајдук; лако наоружани војник.

ардовић (у књиж. јез.) хардовић, дем. од хардов – буренце, бачвица.

арондација (франц.) – заокружење (земљишта)

арсуз – као именица: безобразник, арсузин; као придјев: безобразан, који нема стида; (фиг). љут, злочест, зле нарави.

артикула (у књиж. јез.) артикл – предмет, ствар, роба у трговини.

архијереј – старјешина јереја једне епархије у православној цркви, владика.

архимандрит – старјешина манастира; највиши свештеномонашки чин.

аршин – мјера за дужину

аскер – такође и ашћер – војска; војник.

аскерија – такође и ашћерија – војска.

асли – сигурно, могуће, управо, заиста, вјероватно; сва је прилика.

аспра – ситан, најмањи турски новац од сребра.

астал – сто.

ат – коњ племените пасмине.

ато-но-то – подругљив израз Давида Штрпца за црквеношколску аутономију.

аџамија – неискрен, невјешт, неупућен, почетник; придј. – аџамијски.

ашик – љубавник, момак који ашикује, заљубљен.

ашиковање – водити љубавни разговор, удварање.

Б

баганета (у књиж. јез.) бајонет(а) – дуг нож са два или више резова, који се ставља на пушку (направљен у Бајони 1840. г.).

бак – бик, јунац који је расан и служи за приплод. (придј.) баковит – јак као бик, силан, обијесан, жесток.

бака! – (иронично) види! пази!

бакрачлија – широке узенгије

балија – погрдно Турчин, значи и: прост, неук.

бангав, а, о – дебелих стопала, обољелих ногу човјек који храма.

бантовати – досађивати, сметати, узнемиравати.

банхоф (њем.) – жељезничка станица.

барабар – паралелно, упоредо

баталијун – (у књиж. јез.) батаљон – војна јединица, дио пука, састављена од двије до четири чете.

бате – умиљато брате.

башибозук, башибозлук – недисциплинована војска, војници које су се одметали у пљачку, војник некадашње нередовне турске војске.

башица – прва ракија из казана, најјача, најбоља (шљивовица).

башкалук (тур.) – што је одвојено; разлика; приватна својина у некој заједници; одвојена просторија (за жене у Босни)

башуна – јагњећа глава; главурда (код човјека).

баш-чауш – наредник у турској војсци

бевел (њем.) Befell, – заповијест, наредба.

бегенисати – допасти се, свидјети се, запазити

беглучити – радити за бега, радити на беглуку

беледија – градска вијећница, градска општина,

белеисати, беслеисати се – опскрбљивати се.

бели – баш тако, заиста

белћим – можда, ваљда, вјероватно.

бена – (придј.) луда, будала, глупан, глупача;

бенаст – луцкаст, глуп.

бендати – признавати, придавати важност.

бензер – сличан, налик.

берат – царски декрет (указ, повеља), којим се додјељују звања, одликовања, привилегије или каква добра; букв. „писмо“.

берићет – род, изобиље.

беслеисати – намиривати,

бивакарце – као, тобоже, уистину.

билахи – бога ми.

билмез – глупак, будала; незналица; невјешт, неупућен човјек; љенчина, нерадник.

биљег – ознака, надгробни споменик.

бирземаниле, бирземан – некад, у старо вријеме, ранијих времена.

Биринћи, Биринџи – први, најбољи.

бисаге – двије торбе спојене у једну

битанга – скитница, нерадник, неваљалац.

блентав – интелектуално заостао.

blodsinniger Kerl (њем.) – малоуман човјек, блесав, глуп.

божјак – јадник, сиромах; просјак.

бојер – бојар, племић који је и ратник; савјетник великих кнежева и царева у старој Руској царевини.

бојијех, (gen. pl.) од бољи – (само у диј.) – бољих.

борија – труба.

бошча – покривач за главу, рубац; столњак; платно четвероугластог облика у које се нешто замотава.

брадва – сјекира са широким сјечивом, служи за тесање дрвета.

брина – бреговита обала, брешчић, узвишење, стрмина.

бркљачити – нејасно говорнти, мумљати.

брондати (покр.) – брундати, мумлати, негодовати.

бугарити – тужити, јадиковати, нарицатн, запјевати.

бујад – врста папрати; коров.

букагије – оков на ногама затвореника у тамници.

булетати. – (покр.) овјеравати печатом; печатом обиљежавати дрво које се може сјећи.

булешика – була, Туркиња.

буљук – чета војске. У јањичарској војсци буљук је бројио 100 људи; одред, јато, скупина, група.

буљукбаша – код јањичара заповједник буљука, официр у рангу капетана; водник, заповједник једног буљука.

бурунтија – бујрунтија, писмепа заповијест, наредба, одобрење, указ.

бусија – засједа.

В

вабрика – (у књиж. јез.) фабрика – творница.

вагабунд – пробисвјет,

вајда, фајда – корист, добит.

вакасуз – невријеме, незгодно доба.

вакат – вријеме.

вакмајстор – наредник у жандармерији.

валахи – тако ми бога! кунем се Богом!

валија – гувернер покрајине (вилајета) у бившој Турској царевини.

валити, фалити – недостајати, (по)мањкати.

вамилија – (у књиж. јез.) фамилија – породица.

варићак – дрвени суд за жито; житна мјера.

варица – мјешавина пшенице и кукуруза што се куха уз пост, на Вариндан.

верак – суштина, мисао, нарав, обичај.

вердектер – подозривко, сумњалица.

верман – (у књиж. јез.) ферман – султанов указ, султанова наредба, царска заповијест.

већил – пуномоћник, заступник.

вилџан – (у књиж. јез.) филџан – шољица за црну кафу без дршке.

Вираунин – (диј.) Фираунин, Циганин.

витмија – намигуша, смутљивка, враголанка

витмилук – (диј.) (у књиж. јез.) фитмилук – смутња, сплетка, интрига.

вишеклија – (у књиж. јез.) фишеклије – кожни појас са преграцима у којима стоје набоји, фишеци за пушку.

воринта – (у књиж. јез.) форинта – новац у разним земљама разне вриједности; у бившој Аустро-Угарској сребрн новац од две круне; сребрна дводинарка.

вотант – поротник.

врајлос – (њем.) freilassen – слободан.

врајтер – у нашим дијал. искв. њем. ријеч Gewfreiter – каплар у аустријској војсци.

вришак – (у књиж. јез.) фришак – свјеж.

врнто – (ирон.) будала, блесан.

вруштук – њем. Fruhstuck – доручак.

вузле вузласто – недозрело, неискусно младо момче, жутокљунац.

вукаран – на, но, (у књиж. јез.) фукаран – сиромашан, јадан, биједан

вурсат, фурсат – згода, прилика, згодан час кад нико не може омести да се што учини; самовоља, кад се пружи згодна прилика.

вуруна – (у књиж. јез.) фуруна – пећ; лимена пећ; земљана пекара.

Г

гавељати – вући се, тетурати, тешко ићи, посртати.

газија – херој, ратни јунак, побједник, борац за вјеру.

газилук – изведено од газија – херојство, ратно јунаштво.

ганилук – богатство, обиље.

гараз – намјера, циљ, жеља; пакост, злоба, пизма, мржња.

gemischte Provinz – измијешана, заједничка провинција.

гердан – (у књиж. јез.) – ђердан, огрлица.

герз, ћерз – момак, младић.

гигијати – подврискивати, попјевати уз вриску.

гобеља – полутка, наплатак на точку од кола.

год – дан у години у који се помиње, слави нешто, годишњица, годишњи празник, благдан; знак годишњег раста дебла, дрвета у шуми.

Гордијев чвор – посебно замршен чвор

гоч – мањи бубањ.

град – (pl.) гради, степен, ступањ; у физици подјељци љествице, скале физичких инструмената; код Кочића се мисли на степен јакости ракије.

градијерати – (у књиж. јез.) градирати – измјерити степене (граде) јачине, нпр. ракије.

граша – мала, краћа пушка.

гров – (у књиж. јез.) гроф, тал. граф – племићка титула.

Д

даворијање – жалосно свирање или пјевање.

далга – талас, вал, бура на мору.

Дамаклов мач – опасност која увијек пријети

деверати – мучити се,

девлет – царевина, царство, држава; цар; срећа, задовољство, благостање, рахатлук.

деврије – стражар, чувар.

дењак – бала, упакована роба; свежањ, завежљај, нарамак.

депутација (лат.) – посланство, скуп људи који је изабран и послан у име неке организације, установе и сл. са неким задатком

дернек – вашар, сајам, народни збор; свадба, весеље.

дерт – јад, брига, туга, бол, мука.

Der hervoragenden schriffstellerischem Tatigkeit (њем.) – истакнута пишчева марљивост

диванана – (у књиж. јез.) диванхана – пространо предсобље (ходник) на спрату у старим грађанским кућама, букв. „кућа, мјесто за разговор и вијећање“.

дивит – перница са мастионицом заједно.

дизгин – каиш на узди за коње

димница – врста пореза, по кући, по огњишту.

дова – молитва богу; благослов.

докундисати – нашкодити, наудити, доћи до грла.

долигати – (покр.) пјевати треперавим гласом ударајући прстима у јабучицу или је помичући горе-доље.

драм – турска мјера за тежину = 3,2 грама.

дувак – вео.

думаглија – изведено од думан – дим, магла, прашина.

думан – тегоба, проблем.

думанлук – изв. од думан (дим, магла, прашина), брига, замагљеност мисли, као полусан.

дуњалук – овај свијет, људство на земаљској кугли; материјална богатства, иметак; овосвјетска добра.

Ђ

ђем – жвала, метална пречага на узди која се ставља коњу на уста попријеко изнад језика.

ђендар – (у књиж. јез.) жандарм – чувар јавног поретка и безбједности, полицајац.

ђидија – објешењак, живахан младић; занесењак који изазива дивљење, али и прекор; јунак.

ђинђува – ниска од ситног накита код дјевојке око врата, детаљ ћердана.

ђоја – тобоже, као бива.

Е

еглен – разговор, забава у пријатељском разговору, (гл.) егленисати – разговарати.

емшерија – суграђанин, земљак (из истог мјеста или краја); фиг. друг, пријатељ.

епархија – у православној црквеној организацији административна област којом управља епарх, епископ, владика.

ерар – (лат.) државна благајна; ерарни – државни

есапити – (у књиж. јез.) хесапити – мислити, сматрати, рачунати.

ескортирати – спроводити под оружаном пратњом.

ефендија – господин.

ешкија – одметници, хајдуци; криомчарена роба, особито духан.

Ж

Жанаго (занаго) – заиста, одиста.

живолазан – живахан.

жирован – ухрањен, угојен, способан за парење.

житије – животопис.

З

забркљачити – (шаљ.) нар. почети бркљачити (нејасно говорити, мрмљати).

забрслати – почети брслати (почети брзо и неразговијетно говорити).

завозит, та, то – својеглав, тврдоглав, на своју руку.

зазор – срамота, стид, срам.

закајтити – забиљежити, записати.

закрпатити – издерати се, повикати.

заптија – редар, полицајац; полиција; гл. заптити – држати дисциплину, ред; уздржавати, задржавати, спречавати, устезати.

зарацити се – одметнути се.

засалампијати – заталасати, завитлати.

заструг(а) – чанчић, здјелица од дрвета са поклопцем.

заступити – ући, завладати.

затуркесати – почети говорити турски.

збитије – догађај.

звекан – на своју руку, својеглав.

земан – (тур.) доба, вријеме.

зенћил – богат, раскошан.

зијамет (тур.) – војнички феуд с годишњим приходом од најмање 2000 аспри (ситан сребрни новац, новац уопште)

зијанћераст – , штеточина, штеточинаст.

зиратити – обрађивати, зиратан – обрадив.

зорли (тур.) – силан, обијесан; здрав, снажан; тешко, мучно, тегобно; јако.

зубун – горња хаљина од сукна са кратким рукавима или без рукава; постоји и мушки и женски.

зулум (тур.) – насиље, неправда

зулумћар (тур.) – изв. од зулум, насилник, угњетач, који наноси неправду.

зурла – такође и зурна – врста свирале са веома јаким пискавим гласом.

И

идара – издржавање, егзистенција, алиментација; снабдијевање потребним за живот.

ижињати – намислити, смислити.

издиханије – наступање смрти.

измећар – такође и хизмећар – слуга, служитељ.

изор – награда (у житу или новцу) која се даје на име најма теглеће стоке за орање, најам.

изун – дозвола, допуштање, привола, пристанак.

илаџ (тур.) – лијек, илаџа – љечилиште.

илика – (pl.) – илике, рупица или петља на одијелу за коју се закопчава дугме.

инватерист – војник пјешадинац на одслужењу војног рока.

индат – помоћ (било у новцу, храни, људству, војној опскрби, и сл.).

инсан (тур.) – човјек, чељаде.

интерпелација (лат.) – питање упућено министру у парламенту, обично у вези са неким догађајем или процесом; упадица (из публике говорнику)

интрансингентан (лат.) – непомирљив, упоран, тврдокоран

Ићинћи – други, (фиг.) турска власт.

Ј

јавашлук (тур.) – неодговорност.

jazbec – (pl.) jazbeci – (новослов.) јазавац.

јазија – писмо, писање; натпис, оно што је написано; у кованог новца она страна на којој је бројем означена вриједност (супротна страна је „тура“).

јапија – дрвени грађевни материјал, грађа; тјелесна грађа.

јармац – пречка преко руде о којој висе ждрепчаници, мали јарам за једног вола.

јаспра – уопште новац, а конкретно ситан турски новац.

језуит (лат.) – лицемјер, лукавац, вјероломан човјек

јеџек – јело

јолпаз – скитница, беспосличар; раскалашењак.

јунга – мјера за тежину, нарочито за масло и вуну; тежина ока и по.

јуност – младост.

К

кабаст – велик, крупан.

кабулити – пристати, прихватити; усвојити.

кадија – судија

каима – турски папирни новац (у бившој Турској царевини).

кајмакам (тур.) – намјесник; војно-грађански управник града

калауз – кључ, показивач пута.

калем – оловка, перо од трстике; мосур, цијев, цјевчица за намотавање нити, конца, жице; цјепиво, навртак којим се воћка оплемењава; млада оплемењена биљка.

камилавка (новогр.) – калуђерска капа, повисока, тврда, без штитника; (шатр.) службена капа полицајца или затворског службеника

кандерисати – привољети неког на нешто, склонити, салетјети неког да што учини.

кантина – барака, крчма, простор у неком предузећу гдје се могу добити храна и пиће.

канун – обичније канон – правило, пропис, мјерило; црквена одлука, црквени закон; збир књига или списа које је неки ауторитет (црквени сабор) огласио и признао као аутентичне (Свето писмо) и које садрже правила хришћанске вјере и хришћанског живота.

каприц – каприс, ћуд, ћудљивост

карар – закључак, одлука; степен; мјера, права мјера нечем; прилика.

касаплук – касапски, месарски занат, месарење.

кастиле – намјерно, намјернице; из шале, шалећи се.

катил – убица, крвник.

каур – такође и каурин – исто што и ђаур, немуслиман, невјерник; хришћанин; покаткад ова ријеч означава и католике или Латине; (придј.) каурски – невјернички, немуслимански.

квартир – стан, склониште, конак; вој. логор, логориште, војнички стан ван касарне.

келнерај – преграђен простор у крчмама и гостионицама у коме стоје чаше, боце, пиће и др.

керевека, керефека – кривина, измотавање.

керица – чипка.

керкермајстор – тамничар.

кесер – такође и ћесер, врста чекића; тесарска сјекира; (придј.) кесераст.

кесеџија – онај који сијече, који одсијеца.

кља – (покр.) житна болест, снијет, пада киша а сија сунце.

кокија – мирис; воњ; смрад.

ком – комина од воћа, грожђа.

командант – вој. заповједник (града, тврђаве, војне јединице од батаљона навише, ратне лађе, итд.).

команда – вој. заповједништво; кратка војничка заповијест.

командијер – (у књиж. јез.) командир – заповједник чете, батерије, ескадрона, и др.; витез, носилац некога вишега ордена, нпр. „легије части“.

комасација (лат.) – спајање мањих пољопривредних објеката на различитим мјестима у веће на једном мјесту; обједињавање разбацаних земљишта

комесија – (у књиж. јез.) комисија – лица која треба да изврше неки посао.

комис – назив за ствари које држава даје војнику (рубље, ципеле, хљеб итд.)

комјен – димњак на брвнари с дрвеним поклопцем.

копоран – кратак горњи капут с рукавима (као дио народне ношње); војничка блуза.

копрен – густо сито за пшенично брашно.

корпус деликти – лат. corpus delicti, правно: предмет који доказује кривицу.

крварина – одштета за убијенога.

крисмилистериј – ратно министарство.

круна (лат.) – од 1892. до 1918. новчана јединица у Аустро-Угарској, уведена послије форинте (садржавала 100 филирa)

кршњак – сваки човјек који слави крсно име (крсну славу); (покр.) крсно име; крсни колач, велики лонац у којем се куха јело о крсном имену, гост на крсној слави.

ктитор – код православних Словена и у средњевјековној Византији: оснивач манастира, његов заштитник и велики дародавац.

кувет – снага, апетит.

кузолаш – (pl.) кузолаши, опанци од овчије коже.

кумашли – врста свиле.

курбан – бравче или говече које муслимани кољу на Курбан-бајрам; жртва.

Курбан бајрам – муслимански празник.

курвалук – курварство, курварски живот, курварски поступак, курварење; поквареност, лукавост, неухватљивост.

курдељ – трака, пантљика, врпца; клин на плугу за који је запета гужва орачица.

Куршумли хан – у Скопљу турски затвор.

Л

лавра – већи, знаменитији православни манастир (света лавра), који је сједиште епископа (Света гора, Москва, Јерусалим).

лакомица – жлијеб, једна од ужлијебљених дасака у које удара вода у воденици и окреће точак који покреће камеље за мљевење жита.

латифундија (лат.) – велики земљопосјед, власништво, спахилук

лемеш – гвоздени дио плуга који при орању сијече земљу; раоник.

Lehnstuhl (њем.) – столица с наслоном.

лесперина – стара хартија; аугм. и пејор. од лесперица – леспирица – покр. танак прозирни комадић, кришчица нечега; такође љуспа, љушчица.

лијес – шума; сандук за покојника, покр. дрва, дрвена грађа; дрвени дијелови крова, дрвена опрема за орање, јарам и рало.

Lidove novine (чеш.) – Народне новине

лисаст, а, о – обично коњ или пас који има лису, бијелу пјегу на челу.

лумера – (исквар.) нумера, број.

Љ

љеса – врата (обично од обора или тора) исплетена од прућа, решетка.

љумати – ићи погнут, клатећи се напријед.

М

мавез мафез, махвез – плави памук, памук у боји.

мазгала – отворено, разваљено мјесто у огради.

максумчад – изведено од максум – дијете, нејако дијете, недорасла дјеца.

мала – (у књиж. јез.) махала – дио града или села, градска четврт, заселак; улица, сокак.

мамелук – припадник некадашње тјелесне гарде египатских султана; припадник Наполеонове тјелесне страже; одан слуга који без поговора слуша сваку наредбу свога господара.

манарва – (у књиж. јез.), маневар – војна вјежба већег броја јединица у ратној служби; у рату: сва средства којима је циљ да се ослаби непријатељ, сем борбе нарочито важна у тзв. стратегији замарања и збуњивања противника; у општем смислу: рад који се изводи вјешто и лукаво, смицалица, ујдурма, сплетка, подвала.

мараз – изнутра болестан.

мариветлук – (у књиж. јез.) марифетлук – вјештина, мајсторија; довитљивост; измотавања; смицалица.

маријаш, такође и марјаш – накадашњи ситан угарски и турски новац.

марталос – (pl.) марталоси, припадник посебног рода војске, која се састојала од мјештана, пјешака и коњаника.

маша – ожег, жељезна лопатица са дугим дршком за ваћење ватре и луга из пећи.

машет – такође машат и мећит – средњовјековни надгробни камен, стећак; надгробни камен уопште; каткад и камен уопште.

машина – строј, направа; локомотива.

машкара – шала, исмијавање, спрдња.

медекало – причало.

мезарлук – изв. од мезар (гроб), гробље.

мезгра – сок из дрвета.

мејтеф – понекад и мектеб – муслиманска основна вјерска школа.

мектебихукук – правне школе за образовање чиновника.

мењажија – мјењажа.

мерак – наслада, уживање, угодно осјећање, угодно расположење; страст, уживање, жеља, воља за нечим; меланхолија као посљедица неке претјеране жудње, страсти или чежње за нечим.

мерхамет – самилост, милост, милосрдност; (придј.) мерхаметли – милостив, мека срца.

метериз – опкоп од земље, ров, шанац.

меџедија, меџидија – турски новац, кован од сребра, у вриједности од 20 гроша у доба султана Абдул-Меџида (1844. г.) по коме је и добила име.

меџлис – вијеће, савјет, одбор.

мива – воће.

миздрак – копље чији бодеж има бридове (наолучен је); копље од бајрака.

милет – народ, нација.

милитер – (заст. покр. ) – милитарац, онај који је из Војне крајине.

милитерија – (заст.) војска.

милодув, (у књиж. јез.) милодух – пријатан мирис, који је пријатног мириса; селен, биљка из породице штитара.

милћ – такође млаћ, миљћ и миљач – градилиште, празно земљиште гдје се може подигнути зграда.

мирија – порез, данак.

мисирача – бундева.

млити – (през.) – млим, мислити.

молепствије – краће богослужење у нарочитим приликама.

мрезга – набор (на хаљини или на лицу), недозрела језгра ораха.

мрлина – тијело угинуле животиње, стрвина, мрцина

мрлинаш – изв. од мрлина – стрвинаш, лешинар.

мрцињаш – онај који једе мрцину, лешинар.

музевир (тур.) – сплеткар, злобник, превртљивац, лажљивац.

музервилук – сплеткарење, замућивање.

мукает – мукајет, заинтересован, пажљив, обазрив.

муктар – такође и мухтар, старјешина махале у граду; сеоски старјешина, кнез.

мула – учен човјек, теолог; кадија у већим градовима; титула коју је султан додјељивао ученим људима као одликовање; титула која се додаје испред имена човјека који је учио вјерске школе, па ма био и са мањом спремом, мазгов, мазга.

мунасиб (тур.) – згодан, прикладан, повољан

мундура – мундир, свечани капут или свечана блуза од униформе; униформа, одијело прописаног кроја.

мурећеп – такође и мурећеф – црнило, врста црног мастила, тинта.

муртат (тур.) – одметник, издајник, отпадник од вјере.

мусаведа (тур.) – биједа, несрећа, напаст; клевета, потвора, клевета.

мусаведити – клеветати.

мусали (тур.) – мјесто у природи гдје муслимани на отвореном простору заједнички врше извјесне побожности

муселим – срески начелник.

мустапез, мустафез – члан позадинске војске, позадински војник, трећепозивац.

мутап – (тур.) мутаб, мутаф – покровац од козије костријети; простирач од костријети.

мутесарип, мутесариф – окружии начелник, обласни начелник; синоним за валија.

мухарем – назив за први мјесец у години по му слиманском календару, властито име.

Н

набодица – (pl.) набодице, плаховит, пријек човјек, кавгаџија, свађалица.

навозито – наводно, према некоме, код Кочића подругљиво.

наеро – (у књиж. јез.) нахеро – накриво.

назубан, бана, бано – који има зуб на кога, киван, непријатељски расположен према коме.

наиликан, а, о – накићен иликама (ђинђувама).

накастити – наумити, одлучити се.

накладати – нагваждати, говорити којешта.

налет – проклетник; (фиг.) ђаво, шејтан; проклетство.

наредан – доведен у ред, уређен, уредан; припремљен, приправан, готов, спреман.

насулити (се) – измирити (се), помирити (се), нагодити (се), наравнати (се).

наџак – дио старинске бојне опреме; сјекирица на дугом дршку у којој је с једне стране оштрица, а с друге стране ушице (маљ) у облику чекића.

низам – регуларна војска у Турској царевини, установљена 1826; војник те војске; ред, поредак, распоред.

niks – (њем.) – не!

новак – војник.

новтати – претпоставити, наслућивати, нагађати.

нође – (диј.) ондје, ту.

нурија – парохија.

О

обаталити – покварити.

објесништво – одвјетништво (искривљено, као да вјеша народ).

облапоран -рна, -рно, – гладан, похлепан, незасит, халапљив, прождрљив.

обштество – општина.

овинцир – (у књиж. јез.) официр – војник, свако војно лице од потпоручника до генерала, односно маршала; прид. овинцирски – (у књиж. јез.) официрски.

оглу (тур.) – син

одива – покр. удата жена у односу на породицу или кућу из које потиче, удата кћерка, сестра, братаница и сл.

омсица – особа о којој је ријеч, тај исти.

опотребити – постати потребит, пасти у биједу, осиромашити.

ордија – војска, армија у Турској царевини.

оружник – жандарм.

освјештати – (црксл.) посветити, извршити обред над нечим.

острагуша – старинска пушка која се пуни острага, обрнуто.

осук – (покр.) издужена поворка, гомила.

оферта (лат.) – понуда, молба (нпр. за послом)

оџа – хоџа.

оџаковић – кољеновић, племићког поријекла, човјек из старе, угледне породице.

П

палиграп – изокренуто: параграф, одјељак, члан (закона, наредбе, правилника, и сл.).

палитиш – изокренут њем. придј. politiсch – политички.

палошина – исто што и пала – сабља, односно кратки широки мач у кога су обично држак и корице оковани сребром.

палучак – мала ливада неправилна облика крај воде.

паметар – човјек познат због свога памћења прошлих догађаја, памтилац; паметан човјек; мудријаш; човјек који биљежи важне догађаје, љетописац; књига у коју се биљеже ствари које се желе држати у сјећању; цркв. књига у коју су преписане молитве које треба знати напамет.

пандурица – пандур, подругљиво. Првобитно је пандур био наоружани слуга и пратилац хрватских и славонских племића у XVII и XVIII вијеку; пандур је и војник-пјешак из јуж. Маџарске; код нас: прост и неотесан човјек, безобразник.

панегирик (грч.) – хвалоспјев, претјерано хваљење

панцијер – (у књиж. јез.) панцир – грудни оклоп од гвожћа или челика.

парох – свештеник који је старјешина једне парохије.

парохија – област која се налази под управом једног свештеника, пароха, и има бар једну своју цркву; дослован превод ријечи.

парусија – дар манастиру за молитву.

паушал (њем.) – износ одређен отприлике; просјечно; паушалиста – порески обвезник који плаћа порез ђутуре, без појединачног мјерења

паушализација – прављење предрачуна, обично просјечно, понекад отприлике, од ока.

пашалија – пашин човјек, човјек у служби код паше.

пезвенек – сводник, курвар; покварењак.

пексин – нечист, поган.

Пемац – (pl.) (подругљиво, из њемачког) Пемци, Чех.

перушање – јесење комушање кукуруза.

петљага – петљање, јалов посао, шепртљање.

пећанка – мала пушка израђена у Пећи.

пинта – дио ракијског котла.

Пирова побједа – сумњива побједа која не оправдава претрпљене жртве и доноси више штете него користи побједнику

писанија – (пеј.) непотребно или рђаво, лоше писање, пискарање; писмо; заст. сакупљање прилога; прилози (према списку приложника).

плоска – такође и пљоска – боца спљоштена облика погодна за ношење у џепу или торби

поглавач – јастук, узглавље.

подруг – један и пола другога по величини или по трајању.

пока – пола оке.

полза – корист.

полић – посуда од пола литре (за вино) или пола децилитра (за ракију).

pоlitisch ungefahrlich – политички безопасан.

пометеник – страдалник од мећаве.

попасно доба – вријеме кад је стока на паши.

попишманити – предомислити се покајати се.

попчето – поп, свештеник, (иронично.)

пострагија – старинска пушка која се пуни позади.

Потемкинова села – празан сјај; предочавање лажних чињеница као да су истините

прајс – (њем.) Ргеis – вриједност неке ствари изражене у новцу, цијена.

прекада – кађење, прекађивање гроба, освештавање гроба.

премакнути – не родити, подбацити.

претеслимити – предати нешто другоме.

привуза, приуза – коноп, узица са којом се води стока.

пријестолник – котарски предстојник, срески начелник.

припашај – кожни појас у коме су се носиле мале пушке, ножеви и ситне потребне ствари.

провикати – почети викати; вријеме кад чељаде дозријева.

проесабити – (у књиж. јез.) прохесапити – прорачунати, премјерити.

пронија (грч.) – земља дата војницима или духовницима да се од ње издржавају; није се могла наслиједити; пронијар – обрађивач проније

протокур – протокол, књига за завоћење аката, код Кочића изокренуто протокол у протокур.

протолковати – протумачити, објаснити.

проштудијерати – (у књиж. јез.) – простудирати, проучити.

пружљај волова – дужина волова са лесом и јармом.

пулика – (у књиж. јез.) – публика – свијет; нарочито; гледаоци, читаоци, јавност, народ, људи.

пусат (тур.) – оружје; коњска опрема;

пуцер – њем. Рutzer – посилни, чистач, онај који чува или чисти ципеле.

Р

раванлук – уједначен коњски ход при коме се јахач не труцка.

радиш – чигра, зврк; ђердан, ниска, вјенац.

размитити – размазити, разблудити.

разор – бразда, дио узоране њиве

raison d’etre (франц.) – разлог постојања, смисао

Raubwirtschaft (њем.) – привредна крађа, пљачка.

рајкан – рајетин.

рахметли – умрли, покојни.

ребел – бунтовник, одметник, лице које законитој државној власти пружа оружан отпор.

реглеман – реглман, уредба, правилник о вршењу службе, одредба, пропис, пословник.

редип, такође редиф и редифа – резервна војска, резерва.

резил – осрамоћен, обрукан, бламиран, понижен.

ремунарација (лат.) – ванредна награда, поред редовне плате; хонорар, премије

ренегат – отпадник од вјере, нарочито: хришћанин који је прешао у ислам; (фиг.) отпадник, одродник, изрод, издајник.

рента (франц.) – сваки регуларно добијени приход од капитала, имања или земљишта који од својих власника не захтијева никакве предузетничке дјелатности

рештити – затворити.

рожданик – књига рођених.

роспија – непослушна, неваљала жена.

Рутен – (pl.). Рутени, Русин.

рушпа – такође рушпија – венецијански златник, цекин.

руштрити – руштати, хрскати, мрвити са шумом.

С

сакрамент – првобитно средство којим неко себи или другом намеће извјесну обавезу (капара, кауција, заклетва, и др.); у хришћ. црквама: света тајна, нарочито причешће.

саламет – селамет, спас, спасен, и, е – повољно стање; прави пут.

салутирати – поздрављати, поздравити; нарочито: поздравити по војнички.

сапрет – доказати коме (на суду) да је крив; претрпјети, поднијети страдања, казну (обично у клетви).

сараорина – рад на изградњи пута, кулучење, надничење.

сарашћер – књиж. сераскер и серашћер – главни врховни командант. Постављан је у случају рата из редова везира. Од њега је био старији по положају само велики везир, који је у рату носио титулу сердариекрем.

сарук – завој око капе, чалма.

саферски, -а, -о – (прид.) – који се односи на Сафер (назив мјесеца септембра).

сахибија (тур.) – господин, господар, власник, домаћин; покровитељ, заштитник; у Индији Европљанин уопште;

Света Параскева (Света Петка) – светитељка у православном календару на дан 27. октобра.

свјештати – разумјети, схватити, ући у траг.

sebur! – стрпи се! стрпљивост, стрпљење.

севап – милосрђе.

седленик – добар коњ искључиво за седло и јахање.

седра – капница, сига.

сеирити – проматрати, разгледати, ругати се.

сексер – стари аустријски новац од 20 филира.

сент – завичај, постојбина, родни крај; правац, страна.

серашћер – врховни војни заповједник.

сербез – слободан, смион, одважан, слободно, без бриге, без страха, неусиљено.

сербезија – слобода.

сервитуг – право употребе туђе имовине у одређене сврхе; право на ограничење власника у коришћењу имовине.

сердар (тур.) – заповједник, војсковођа, врховни командант

сережанин – (pl.). сережани – жандарм у некадашњој Војној крајини; стражар, чувар уопште.

сермија – имовина, иметак; благо, стока, марва уопште.

серџада – простирач, ћилимче на којем муслимани клањају намаз; служи и као украс у кућном намјештају; у облику је правоугаоника.

сиктерисати – отјерати уз љутњу неког од себе са ријечју иктер! (напоље! губи се! марш!), маршнути, отјерати га на груб пачин.

синђелија – диплома или грамата којом је епископ постављао или утврђивао свештеника на одрећеној парохији; патријаршка диплома којом се епископ постављао или утврђивао на извјесној епархији.

синекура (лат.) – добро плаћена служба која не захтијева никакав озбиљан рад

синџир – ланац.

сопра – (у књиж. јез.) софра, трпеза, синија.

станарица – домаћица; станарка; птица која није селица.

стојбина – (покр.) завичај, постојбина.

струга – отвор, пролаз на дрвеној огради око куће, њиве, тора; такође: ограћено мјесто за овце на отвореном простору, тор.

стругарица – редуша којој је дужност да помузе овце у тору.

субаша – надзорник имања, онај који убире агинске или беговске приходе са читлука (феудалног посједа); раније у Турској царевини тако се звао градски надзорник.

суданија – тобожње суђење; код Кочића: ругање суду и суђењу.

судишће – судиште, суд, мјесто, просторија гдје се суди, гдје суд засједа.

сургун – прогонство, изгнанство; као придјев: прогнан, протјеран; гл. сургунисати – протјерати, прогнати; у значењу сургун употребљава се и именица сургунлук

сурутка – течност која остаје послије сирења млијека.

сутурлија – провалија, амбис, понор.

сухарија – такође и суварија – коњаник; коњаник-војник, коњаник-жандарм.

счињати, шчињати – накањивати се, оклијевати, колебати се.

Т

табор – логор, организован састанак.

такум – прибор, сервис, комплетна опрема; туце нечега; онај дио чнбука који се ставља у уста.

таламбас – нарочита врста бубња од туча у облику чанка или дубоке ћасе са разапетом кожом обично јарећом. Ријеч таламбас често се односи и на бубањ уопште.

талахи – дио молитве и заклетве код муслимана: тако ми Бога!

тапија – јавна исправа о власничком праву на некретнину.

тевабија (тур.) – поданици, држављани; присталице, пратња; породица

текија – дервишка зграда, манастир, у којој се обављају дервишки обреди. Свака текија има свога старјешину, шејха (калуђер).

теркија – завежљај опреме (као што је кабаница) који се каишевима привеже за облучје на задњој страни седла; дио старије женске народне ношње, украсни привјесак који виси са стране о појасу.

тескера (тур.) – цедуља, лист, писмо, писмена дозвола, потврда, исправа, свједочанство

теслаисати – заносити се, поносити се, правити се важан.

теста – (покр.) геста, пут.

теферич – излет, весеље.

тефтер – биљежница, регистар, протокол; рачунска књига; трговачка књига дуговања и потраживања.

тимар (тур.) – брига; феудално добро, имање, посјед

тимор – камењар, врлет, голет, пребивалиште орлова.

тиморина – предио, крај у коме има тимора, геол. високи дио земљине коре, планински масив, који настаје спуштањем околних дијелова дуж расједа; мјесто пуно високих, стрмих стијена, камењар, крш.

тканица – откан појас (у разним бојама и шарама); материјал од грубо откане вуне (обично шарена); врста женског појаса.

трзе – (покр.) јагње које се врло касно ојагњило.

трибун (лат.) – вођа народа, популаран народни говорник

трмка – купаста кошница од прућа, вршкара.

трнапити – рупити изненада, упасти, ући у кућу.

тубити – тувити, памтити, добро држати у памети.

тугра (тур.) – службени монограм (на ферману, на новцу) од султановог имена

туркесати – говорити турски.

тутунлук – цијев кроз коју пролази дим.

туфек – пушка, пушкар.

Ћ

Ћаба – свето мјесто.

ћатиб, такође и ћатип – писар, административни службеник, чиновник.

ћевшити – такође и ћефшити – водити истрагу, вршити увиђај; вршити процјену пољске штете.

ћеиф – уживање.

ћемане – виолина.

ћепенак (тур.) – вратаница од дућана или радионице којима се горње крило диже а доње спушта и подбочи, те се на њему излаже роба, а трговац на њему и сједи

ћерећли – (прид.) од ћерећета – врста домаћег памучног платна које је проткано цијелом дужином основе свиленим жицама. Те жице могу бити и памучне, али другачије него ли је основа.

Ћитаб, такође и ћитап – књига; закон; књига која садржи вјерска учења и прописе; Куран; Библија.

ћићулајкан – звекан, врнто, бленто, неотесан човјек.

ћулић – ружица.

ћурак – мушки капут постављен и опшивен крзном, бунда, кожух, може бити дуги или кратки.

ћурлик – такође ћурлика – свирала, фрула; глас свирале; глас, цвркут неких птнца (јаребица, шева и сл.).

ћурчина – (пеј.) велики ћурак.

У

увано – зацијело, сигурно.

уверчити, уферчити – запазити, уочити.

угајретити – помоћи, заузети се.

удут – (књиж.) худут – међа, граница, подручје.

удутлема – царски (турски) акт и церемоније које иду уз њега.

укабулити – пристати на нешто, усвојити нешто.

укопација – окупација.

улчек – старинска мјера (за жито, брашно и сл.) различите величине.

умести – умијешати, уметнути, усути у нешто; упропастити, упиштити

умести се – истријебити се.

умјети, хтјети, знати.

упатан, -тна, -тно, – (покр.) напаћен, намучен.

уредован,- вна,- вно – који се односи на уред, канцеларијски, службен, званичан.

уриктати – удесити, намјестити.

учевина – (нар.) знање, наука.

фајда – корист, добит.

фаланга (грч.) – борбени ред тешко наоружане пјешадије, некад, у збијеној формацији, слично клину

фарисеј (хебр.) – лицемјер, пренемагало; човјек који се претвара

фелах (ар.) – ратар

фетва – правно рјешење или упута дата у облику одговора како да се ријеши извјесно шеријатско питање.

фискус – државна благајна, државна имовина.

фитмија – смутљивка; врагољанка, намигуша; од фитмија изведено и фитмилук – смутња, сплетка, интрига.

форинта – новац у разним земљама разне вриједности; у бившој Аустро-Угарској: сребрн новац од двије круне, сребрна дводинарка.

фурсат – згода, прилика, згодан час кад нико не може омести да се што учини; самовоља кад се коме пружи згодна прилика.

Х

хазна – благајна, ризница; благо, извор воде

хазнадар – чузар ризнице, благајник.

хак (тур.) – прави; онај дио прихода у натури који су кметови морали давати спахији; плата; рачун; власништво.

хамал (тур.) – носач

ханума – госпођа.

ханџар – дуги шиљасти нож, с оштрицом с обадвије стране. Понекад се тако назива и кратки криви мач или јатаган.

харач – порез из турског периода.

хас – царско имање; дворско имање.

хелер (њем. Heller) – стоти дио круне, према имену њемачког града Hallа гдје су га најприје ковали; данас стоти дио чешке круне

хесаб – такође и хесап – рачун, број; процјена.

хи(е)џра (ар.) – одлазак Мухамеда из Меке у Медину (г. 622. н. е.) ; то пресељење сматрају муслимани једним од најважнијих догађаја у почетном стадијуму ислама и од тог времена рачунају године

хршум (књиж.) ршум – повика, викање на некога, разбјешњеност, љутња.

Ц

цајгнис – свједочанство, увјерење.

цванцик – стари аустријски новац од 20 крајцера.

цесар – ћесар, цар (најчешће о аустријском цару).

цивиљ – (књиж.) цивил – грађанство, грађански сталеж (за разлику од војничког); грађанска ношња: ићи у цивилу: ићи у грађанском одијелу.

цријемуш(а) – биљка из породице љиљана која се употребљава за зачин и јело, зову је још сријемуж, сријемужа.

custodia honesta (лат.) – часни затвор са извјесним олакшањима и ублажењима

Црна кућа – злогласни затвор у Бањој Луци за вријеме Аустро-угарске и касније.

Ч

чадо – чедо, из милоште.

чадор – шатор.

чакараст – онај који је разнобојних очију.

чалма – платно омотано око феса или које друге сличне капе, сарук, ахмедија.

чалмаш – човјек који носи чалму.

чатати – читати, обично молитве у цркви или на слави.

четобаша – заповиједник чете.

чибук – цијев са лулицом на једном крају која служи за пушење; обично је чибук дуг, а ако је мањи па се може у џеп ставити, онда се назива чибучић.

чивит – модрило (врста боје); индиго.

чимбур – јело од јаја, прави се тако што се јаја разбију и прже на маслу или кајмаку без мијешања. Ако се јаја при пржењу мијешају, добије се кајгана.

Читлук-сахибија – ага или бег, господар, власник читлука (феудалног посједа).

човали – (књиж.) – чохали, чохан – израђен, сашивен од чохе.

чок јаша падиша! – усклик у султаново здравље: да живи много година!

Џ

џандрљив – свадљив, који много приговара другима.

џемадбаша, џематбаша – старјешина једног џемата, сеоски старјешина.

џенем – џехенем, пакао.

џенет – џехенет, рај.

џефе (тур.) – свађа, галама

џоњати – дуго чекати (обично пред нечијим вратима).

џубе – џуба, одора, мантија муслиманских вјерских службеника обично од црне чохе, зубун.

џумрукчија, ћумрукчија – цариник, трошаринац.

шабан (тур.) – осми мјесец муслиманске мјесечеве године

шајцати – (покр.) – шетати се.

шапорење – шапутање, шушкање, гл. именица од шапорити – шапутати.

шејтан – ђаво.

шенлук – весеље, славље уз пуцање пушака, гл.

шенлучити – проводити весеље, славити, веселити се.

шеретлук – будалаштина, шала.

шеријат – муслимански вјерозакон, исламски пропис; ислам.

шиљеже – јагње од годину дана.

шкрљак – шешир, клобук; код Кочића симбол туђина (Шваба), шкрљачина – ауг. и пејор. од шкрљак – шеширчина.

шовран – врста новца.

Шокац – назив за католике-икавце и католике уопште; покрајински: сељак, земљорадник; прост човјек.

шоца – врста старинске војничке пушке.

штуц – врста кратке пушке, карабин.

шупирати (њем. Schub) – полицијски протјерати (у завичајно мјесто)

шуша – овца, коза или крава без рогова; (фиг.) нико и ништа.

шчедро – штедро, издашно, дарежљиво; јако, обилато.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *