Биографија

petar-kocic001КОЧИЋ – ЛИЧНОСТ И ДЕЛО
Важнији биографски подаци
Пише: Тодор КРУШЕВАЦ

Петар Кочић родио се у бањалучком селу Стричићи на Змијању 29. јуна 1877. у време оружаног народног устанка и непосредно пред аустриjску окупацију земље.

Из раног детињства, он се кроз цео живот сретао са ужасом оне безобзирности с којом је аустриjска солдатeска настуипала у народу првих дана окупације, кад су кроз села ходали војници „у црним, чованим хаљина и црвеним капама“, одводили и убијали невине људе и чинили многа недела. Своје детињство, све до десетe године, провео је у родном селу чувајући овце по змјањским висоравнима, а овај чобански живот и додир с природом и планинским људима оставио је свакако трага у његовом чврстом карактеру и бунтовној нарави.

Основну школу Кочић је учио најпре код калуђера у манастиру Гомионици, четири сата удаљеном од његовог родног села где му је отац проводио калуђерски живот, а довршио је као редован ђак у бањалучкој српској школи. Када се као четрнаестогодишњи дечак под јесен 1891. године уписао у сарајевску гимназију, тада једину гимназију у целој Босни и Херцеговини, кроз прве три године био је веома марљив ђак, увек с одличним оценама. Али у четвртом разреду школске 1894/95. године, изазвао је неколико инцидената и сукобио се с властима, па је због тога почетком маја 1895. г. не само искључен из сарајевске гимназије, него и из Сарајева полицијски протеран у родно место. Одмах после тога Кочић је без пасоша отпутовао у Београд, где је наставио и редовно своје гимназијско образовање, положивши у јуну 1899. г. матуру.

Од 1899-1904 г. студирао је славистику на бечком универзитету и за то време активно учествовао у разним студентским акцијама, нарочито оним које су биле уперене против аустријског режима у Босни (студентски меморандуми, зборови, скупљање материјала о приликама у земљи и сл.).

Но, боравак у Бечу за Кочића је од највеће важности по томе, што је у ово време интензивно радио на књижевности и са три књиге приповедака „С планине и испод планине“ (Срем. Карловци 1902., Загреб 1904. и Београд 1905.) стекао глас признатог и истакнутог књижевника.

За цело време школовања – у Сарајеву, Београду и Бечу – Кочић је живео у тешким приликама, приморан често да гладује и одржава само голи живот.

По завршеном школовању, Кочић није могао добити државну службу у Босни, пошто се својим радом већ замерио аустријским властима, па је у јесен 1904. г. прешао у Србију са намером да ту нађе запослење. Крајем јануара 1905. г. постављен је за наставника на српској гимназији у Скопљу, где је предавао нашу књижевност и језик. Али, на овом месту није дуго остао, само десетак месеци, а затим је због јавног сукоба са званичним српским представницима премештен по казни у гимназију у Битољ. Сматрајући казну неправедном, Кочић није хтео да иде у Битољ, него је напустио српску
државну службу и у новембру 1905. г. дошао у Сарајево. Ту је радио једно време као повремени сарадник у Српској ријечи, а затим је почетком фебруара 1906. г. добио место секретара код српског културног друштва Просвете, што му је омогућило да према туђинској управи остане и даље потпуно независан.

Кочић је намеравао по доласку у Сарајево да покрене хумористичко-сатирички лист Јазавац, али је земаљска влада из политичких разлога одбила да му за то изда концесију, јер је у њеној поверљивој архиви био рђаво забележен. А кад је убрзо после тога Просвета најавила покретање свог друштвеног органа и за уредника назначила Кочића, свога секретара, влада из истих разлога није допустила ни у овом случају да уредник буде Кочић, већ је од Просвете затражила да именује друго лице.

Док је у Просвети радио, Кочић је живо учествовао у политичком збивању тога времена, нарочито у генералном радничком штрајку у мају 1906. г., кад је, поред осталог, покушао да радничким акцијама придружи и сељачке масе из сарајевског среза. Обавештена о том раду, аустријска власт је настојала да Кочића, као свог опасног политичког противника, одстрани из Сарајева и на тај начин онемогући његову политичку делатност. Тако су по захтеву земаљске владе чињени покушаји, да се Кочић оптужи суду не само због учешћа у генералном штрајку, него и због противдржавне садржине његовог књижевног дела. А кад се видело да се судски не може прогонити за ове ствари, земаљска влада је прибегла административним мерама и у некој безначајној уличној демонстрацији нашла згодан повод да Кочића почетком децембра 1906. године по други пут полицијски протера из Сарајева.

Настанивши се после овог протеривања у Бањој Луци, Кочић је ускоро развио велику политичку активност на Крајини. Тај његов рад пада у време кад су код Срба у Босни и Херцеговини улагани напори око стварања јединствене Српске народне организације под воћством интелигенције, у којој би биле окупљене све народне снаге. У оквиру овог политичког покрета Кочић је од јуна 1907. г. издавао у Бањој Луци лист Отаџбину у коме се против режима у Босни тако оштро писало да је већина бројева плењено, а уредници судски прогањани по закону о штампи. За инкриминисане ставове у Отаџбини одржана су Кочићу суђења 9.10. и 6.12. 1907. пред бањалучким окружним судом, на којима је осуђен на дужи затвор, заједно са одговорним уредником Васом Кондићем, а како је те пресуде потврђивао и врховни суд, чак и за претходни истражни затвор, одлежао је у бањалучком и тузланском окружном затвору са малим прекидом од почетка октобра 1907. до децембра 1908. г. Док се налазио у затвору у Отадзбини је објављен, почетком марта 1908. чувени чланак „Мирише барут“, због кога је лист обустављен, а његови управљачи оптужени за велеиздају и од војног суда осуђени на дугогодишњу робију. Време око анексије Кочић је провео у затвору.

Пошто се у родном селу опоравио од последица тамновања, Кочић је с пролећа 1909. г. покушао да научно, по методи Јована Цвијића, истражи насеља и порекло становништва на Змијању, па је у том циљу обишао више змијањских села и у њима се дуже задржавао, нарочито у Горњем Раткову. Прикупљени материјал, углавном народна предања, изложио је у приповеци „Змијање“, коју је са две-три новије своје ствари објавио у збрици „Јауци са Змијања“ (Загреб 1910.).

У вези са радом на истраживању традиције, Кочић је почетком 1910. г. покренуо у Бањој Луци са групом својих пријатеља месечни часопис „Развитак,“ у коме је, поред расправљања разних културних питања, почео објављивати и свој последњи већи књижевни рад, сатиру „Суданију“ (објављена засебно у Сарајеву 1912.). Развитак није био дужег века, и од њега је изишло само шест бројева.

У изборима који су расписани после проглашења босанског устава, Кочић је у мају 1910 г. изабран у први босански Сабор на јединственој српској листи као посланик III курије за бањалучки срез. Заступајући у Сабору крајишке сељаке, он је цело време био на услузи и социјалистичком радничком покрету, који у Сабору није имао својих представника. Са Српским клубом, Кочић се разишао већ на почетку саборског рада, приликом расправе о првом босанском буџету, када је Српски клуб, противно споразумно утврђеном програму, одлучио да гласа за буџет.

У лето 1910. г. Кочић је подстакао велики сељачки покрет у Крајини и Посавини, тзв. штрајк, у којем су сељаци јавно демонстрирали против постојећег кметског односа, изјављујући да неће убудуће давати трећине земљопоседницима. Када је у Сабору поведена расправа о владином законском предлогу о факултативном откупу кмета, Кочић је у своме чувеном аграрном говору од 4. априла 1911. г. пледирао за обавезно разрешење кметских односа, уз интервенцију државе а из јавних средстава. Ово мишљење, с којим у тадашњем Сабору није могао продрети, он доцније износи са својом посланичком групом, познатом под именом група око Отаџбине, која је у неколико наредних саборских избора показала да у народу има јак ослонац. Под јесен 1911. г. Кочић је поново покренуо лист Отаџбину, овог пута у Сарајеву, и у њему развио значајну публицистичку делатност.

Међутим, болест је ускоро прекинула Кочићево политичко и књижевно деловање, и од краја 1912. г. он је већ тешки болесник. По препоруци пријатеља и лекара отишао је почетком 1914. г. на лечење у Београд, где је смештен у Душевну болницу, из које више није изишао. Ту је дочекао и Сарајевски атентат и почетак Првог светског рата, бомбардовање Београда, па најпосле и трагичну окупацију Србије.

Умро је усред Првог светског рата, 27. августа 1916. у 39. години, од прогресивне парализе која је тада била неизлечива. Национални револуционар који је целог живота био борац и весник народног ослобођења, провео је своје последње дане сломљен и немоћан, у вртлогу страшног ратног збивања, не дочекавши да види како је омрзнути завојевач најпосле скршен и избачен из земље.