Кочићева награда

Кочићева награда је осмишљена и на неки начин покренута у тек обновљеном Друштву Змијање које је покретало вриједне и знане културне новотарије. Отуд и чињеница да је пригодом додјеле прве Књижевне  награде „Петар Кочић“, како се са почетка додјељивања именовала, вођено рачуна да награђени писац буде поријеклом Змијањац, руковођећи се уз то и чињеницом да би било добро да буде учесник рата.  Стварајућу кодекс награде, неписани правилник, дајући јој свезначећу димензију и значење, на неки начин извлачећи из локалистичке замке тог почетка, већ код додјеле награде треће године постојања  али њеног темељења, жири награде опредијелио се за универзалну књижевну личност и вриједност ширих размјера.

Додијељено је до сада 25 Кочићевих награда, што је скоро пола година од полувјековне традиције Кочићевог збора а ово престижно признање  су добили:

  1. Миодраг М. Вулин (1992),
  2. Никола Вуколић (1993),
  3. Милорад Павић (1994),
  4. Никола Кољевић (1995),
  5. Ђуро Дамјанович (1996),
  6. Сретен Вујковић (1997),
  7. Добрица Ћосић (1998),
  8. Радослав Братић (1999),
  9. Бранко Милановић (2000),
  10. Јован Радуловић (2001),
  11. Душко М. Петровић (2002),
  12. Ранко Прерадовић (2003),
  13. Милорад Екмечић (2004),
  14. Милован Витезовић (2005),
  15. Ранко Рисојевић (2006),
  16. Ранко Павловић (2007),
  17. Предраг Гуго Лазаревић (2008),
  18. Стеван Тонтић (2009),
  19. Миленко Стојичић (2010),
  20. Драгослав Михаиловић (2011),
  21. Јован Бабић (2012),
  22. Миљко Шиндић (2013),
  23. Слободан Јанковић (2014),
  24. Зоран КОСТИЋ (2015) и
  25. Милисав САВИЋ (2016).

Чини се, чак, да је то вријеме у којем се награда могла посве издефинисати и  потврдити своју опстојност. Сви награђени су, већ према томе како је жири Кочићеве награде из године у годину сматрао, трагали дјелом и ангажманом за Кочићевим путем. Посебно је то била борба за ослобођење испод тиранијске чизме, којој  је свој живот посветио Петар Кочић, а која ће ко зна докле овдје трајати и имату своје тумаче и кушаче међу Кочићевим сљедбеницима, писцима.

Нека јој будућност буде наклоњена и нека потраје бар онолико колико траје традиција Кочићевог збора. Јер, кад су неке далеке године,  за десети Кочићев збор углавном писци уводили конкурс за кратку причу за награду „Никица Павлић“ који су годинама водили Одбор збора и НИГРО „Глас“ Бања Лука, ко је могао слутити да ће овим путем и и овако трагати и трајати зборовање Кочићу у славу. А тај је конкурс, потврдило се, афирмисао не само бројне приче и приповијетке, него и писце који и данас нешто значе на нашим просторима.