Петар Кочић (1877-1916)

,,Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас."

Петар Кочић (Стричићи код Бање Луке, 29. јун 1877. - Београд, 27. август 1916.) био је српски пјесник, писац и политичар. Сматра се једним од првих писаца модерне у српској књижевности, али и личношћу која је својим животом и политичком дјелатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој историји српског народа. Нарочито је утицао на нобеловца Иву Андрића, који је о њему написао чак четири есеја.

Основну школу је завршио у манастиру Гомионица и Српско-православној школи у Бањој Луци. Школовање је наставио у гимназији у Сарајеву, из које је био избачен због својих политичких ставова, након чега прелази у Прву гимназију у Београд. Од 1899. године је студирао на Бечком универзитету гдје је и дипломирао 1904. Након кратког боравка у Београду био је постављен за професора српске гимназије у Скопљу, одакле је био отпуштен након писања сатиричног чланка, те се 1905. вратио у Сарајево. Током овог периода започео је политичку борбу за побољшање положаја српског становништва у Босни и Херцеговини, залажући се посебно за ослобађање кметова. Писао је ватрене чланке против аустријске управе, учествовао у великом народном штрајку (1906.) и радио на окупљању српских снага. Аустроугарска власт је у Кочићу видјела велику опасност те је радила на сузбијању његове политичке дјелатности. Три пута је био хапшен и затваран због новинарских чланака и критике власти. Укупно је провео двије године у затвору и то обично у самици, што је негативно утицало на његово душевно здравље. У Бањој Луци је 1907. покренуо лист „Отаџбина”. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у сељачким масама и код напредне омладине, па је 1910. изабран и за посланика Босанског сабора.

Кочић је писао сва три књижевна рода: епику (приповјетке, цртице и слике), лирику (пјесме у стиху и прози) и драму (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповјетке и драмске сатире.

Поред тога што се сматра једним од првих модерних писаца српске књижевности, Кочић се сматра и првим великим српским писцем из Босне и Херцеговине, писцем који је увео босанског сељака у српску књижевност и писцем који је оживио сеоску приповјетку.
Кочићево дјело доживјело је велику читаност још за вријеме ауторовог живота. Тако је самостално издање „Јазавца пред судом” доживјело једанаест издања у временском периоду од 1904. до 1914. Његове приповијетке извршиле су широк утицај на сљедећу генерацију писаца, а посебно на стваралаштво нобеловца Иве Андрића. Политичка дјелатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру српског народа у Босни и Херцеговини. Најсистематичнију и најширу критику аустроугарске власти Кочић је остварио у сатиричним драмама „Јазавац пред судом” и „Суданија”. Његова сатира, како истиче Андрић, била је: „Прави бич за тиране, многе његове реченице постале су летеће ријечи у народу”.

Кочићево име носи неколико школа, велики број улица, књижевне награде Кочићево перо и Кочићева књига, Театар фест и културна манифестација Кочићев збор, док се његов лик налази на лицу серије новчаница од 100 конвертабилних марака и на грбу Бања Луке, заједно са баном Светиславом Милосављевићем. У центру Бање Луке налази се парк са његовим именом и спомеником подигнутим 1932. године у његову част, аутора вајара Антуна Аугустинчића и Вање Радауша. На споменику су уклесане ријечи Петра Кочића: ,,Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.” Најпознатија дјела су му драмске сатире „Јазавац пред судом”(1904) и „Суданија” (1910) те приповијетке „Јаблан” (1902) и „Мејдан Симеуна Ђака” (1904).

Одбор академика Српске академије наука и умјетности уврстио га је 1993. године међу сто најзначајнијих Срба.