Змијањски вез представља посебну технику коју су практиковале жене на Змијању, висоравни поред Бање Луке у Републици Српској, БиХ. Користи се за украшавање женске одјеће и предмета у домаћинствима, укључујући вјенчанице, мараме, хаљине и постељину.
Плаве нити на бијелом платну основа су змијањског веза. Материјал на којем је приказано умијеће израде змијањског веза доживљавао је трансформацију, али је вез и даље задржавао аутентичне специфичности. Прво се везло на конопљиним и ланеним платнима, затим на памучним, а данас се овај вез презентује и на савременим индустријским тканинама. Иглом се праве крстићи, који се спајају у разне геометријске облике. Богатство шара и облика, од родног крста, јабуке и гране, цвјетова и других облика представљају праву ризницу израза и значења: срећа у породици, добро здравље, здраво потомство и слично. Дјевојке са Змијања украшавале су своје ношње што богатијим везом, како би показале да су спремне за удају.
Најчешћи орнаменти који превладавају у змијањском везу су стилизовани биљни облици правилне и симетричне геометријске основе. Мотив кола у облику ромба најчешће се уочава у змијањском везу. Велики је број комбинација кола са ситнијим мотивима. Коло симболише небо, кружно кретање, један је од симбола божанства. Ромб је и женски симбол који означава женску полност и плодност. Симболика орнамента који се код српског народа назива коло, јесте слика живота и свијета као вјечног кретања, условљеног усаглашеним космичким ритмом супротности. Вез садржи снажну симболику која се преноси генерацијама, те промовише креативност, друштвену једнакост и разноликост.

Змијањски вез је 2014. године увршћен на репрезентативну UNESCO листу нематеријалног културног насљеђа и тако је постао свјетско добро.

 

 

Генерална директорица UNESCO-а Ирина Бокова у руци држи сертификат о уврштењу
Змијањског веза на UNESCO листу нематеријалног културног насљеђа од значаја за човјечанство