Иво Андрић (1892-1975)

Иво Андрић (Травник, 9. октобар 1892. – Београд, 13. март 1975.) је био босанско-херцеговачки писац и дипломата Краљевине Југославије. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1961. године за комплетно књижевно дјело о историји једне земље, с романом „На Дрини ћуприја“ (1945.) као врхунцем тог дјела.

Дјетињство је провео у Вишеграду гдје је завршио основну школу, а 1903. године уписује Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу у Сарајеву. Студирао је филозофију - одсјек за словенске књижевности и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине" (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirgung der turkischen Herrschaft) Иво Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

Као дипломата Краљевине Југославије од 1919. службовао је у Риму, Паризу, Мадриду, Букурешту, Грацу, Бриселу, Женеви и Берлину. Године 1937. у Пољској је одликован „Орденом великог командира обновљене Пољске“, а у Француској „Орденом великог официра Легије части“. Из дипломатије се повукао 1941. године и након тога се у потпуности посветио књижевности.

Андрић је у књижевност ушао пјесмама које је објавио 1911. године у Сарајеву, док је прву књигу стихова у прози под називом "Ex Ponto"објавио 1918. године у Загребу. Сљедећу збирку "Немири" штампао је у Београду 1920. До Другог свјетског рата, као изврстан стилиста, углавном је писао новеле и приповјетке (три збирке: 1924., 1931. и 1936.). Године 1945. објављује своја најзначајнија књижевна дјела „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“. Андрић у својим дјелима није улазио у књижевне експерименте који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. вијека, пластичним описима обликовао своју визуру Босне и Херцеговине као размеђа истока и запада. За своје комплетно књижевно дјело и ,,епску снагу којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље“ Андрић је 1961. године добио Нобелову награду за књижевност. Цјелокупни новчани дио награде донирао је Босни и Херцеговини за изградњу библиотека и куповину књига.

Поред дјела „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“ најзначајнија дјела су и „Госпођица“ (1945.), „Проклета авлија“ (1954.), ,,Јелена жена које нема“ (1963.) те постхумно објављена збирка афористичких записа „Знакови поред пута“ (1976.).

На Дрини ћуприја, односно мост у Вишеграду, о којем је Андрић писао у својим дјелима, грађен је од 1571. до 1577. године, а од 2008. године се налази под UNESCO заштитом.